Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Da je Zdravko Šotra genijalan režiser shvatili smo onog trenutka kada je ekranizovao jednu od najlepših ljubavnih priča. Istoimena knjiga sjajnog pisca Milovana Vitezovića postala je za kratko vreme jako popularna. Snimljen sredinom 1998. godine, film je zahvaljujući pozitivnim kritikama i komentarima ušao u anale srpske kinematografije.
Radnja filma odvija se početkom šezdesetih godina u izmišljenim Moravskim Karlovcima. Avanture profesora i učenika gimnazije u ovoj provinciji i te kako su prepoznatljive, a replike svih junaka i danas se sa velikim entuzijazmom izgovaraju. Tema filma je univerzalna, ne postoji politička dimenzija, a u njemu preovladava humor. Maturanti odeljenja IV-2 susreću se sa svakodnevnim problemima, a rešavaju ih svojom snalažljivošću, odanim prijateljstvom, luckastim postupcima i beskrajnim humorom. Može se reći da se ovakva jedna zajednica učenika koja se nalazi u specifičnoj i komičnoj vezi sa svojim profesorima retko viđa, jer su u tom vremenu postojali drugi sistemi vrednosti, kulture i vaspitanja.
Hej, je l' si čula vest? Ne, šta? Kako Tanjug javlja, ja te volim
U ovom filmu ne svodi se sve na reči već i na način na koji su izgovorene. Pokreti, mimika i izrazi lica upotpunjuju ovo Šotrino ostvarenje. Dragan Mićanović, Nataša Tapušković, Nikola Simić, Vesna Trivalić, Nikola Đuričko, Velimir Bata Živojinović i Branimir Brstina samo su neka od imena koja se pojavljuju u ulogama blesavih učenika i nastavnika. Glavni junak, Mihailo Knežević, poznat kao Filozof, obuzet je neobuzdanom i ludom ljubavi koju oseća prema Danici Janković, slatkoj drugarici iz odeljenja, lepotici palanačke gimnazije. Sa druge strane, shvata da je osvajanje njenog srca nemoguća misija jer mu je glavni suparnik rođeni brat. Međutim, Filozofove izjave ključne su stavke u ovom filmu. I danas, kad retko možete videti tradicionalne načine udvaranja, čućete negde u prikrajku neku genijalnu Mihailovu repliku. On na sve načine pokušava da privuče Dićinu pažnju, a svestan je svoje inteligencije i harizme. Njegov najbolji drug, Milić Gavranić, predstavlja maskotu gimnazije. Okrenut je boksu, svojoj omiljenoj zanimaciji, a potajno je zaljubljen u Milenu, devojku koju već dragi čeka u glavnom gradu.
Takođe, kao u svakoj školi, postoji i ulizica, najbolji učenik u razredu, kao uzor narednoj generaciji koja sedne u gimnazijalske klupe.
Drugu stranu ovog filma čine profesori. Specifični, luckasti i neodoljivo simpatični osvojili su srca publike. Nikola Simić, u ulozi direktora škole, sjajno je preneo istraživačku i pomalo čudnu narav, dok Bata Živojinović predstavlja njegovu suprotnost. Najupečatljiviji lik jeste profesor Stević, koji predmet fizičko vaspitanje smatra najvažnijim, a na svojim genijalnim časovima pokazuje važnost zdravog života. Najkomičniji su časovi fizike i hemije na kojima se uči geografsko, ali svakako i hemijsko poreklo alkohola. Omiljeni deo nastave jesu odmori. Đaci ove škole uglavnom ih provode kod Belmonda, vlasnika obližnje kafane.
Najveći deo filma prikazuje ekskurziju maturanata u glavnom gradu i na primorju. Najlepši deo školskog života predstavlja upravo ova avantura u kojoj glavni protagonisti pokušavaju da dokuče lepotu ljubavi i večnog prijateljstva. Ko nije pogledao ovaj srpski film ima priliku da to nadoknadi. Nećete se pokajati, čak ćete poželeti da još jednom pogledate dogodovštine blesavih učenika. Neko je jednom rekao da se pojedini filmovi snimaju za sva vremena. “Lajanje na zvezde” obavezno je štivo, nešto što će vas upotpuniti kao ličnost i vratiti u ona vremena kad je đačko doba bilo najbezbrižnije.
Oni su sad najopasniji, laju čak i na zvezde
Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli, bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, do skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte” (Coco Chanel)
