Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
“Pa je l’ znaš ti kako se postaje pravi šampion?
Tako što izađeš na teren kad je najteže… i pobediš.
Pa šta da radim? Treniraću za veća čuda!”
Prvi film ovog glumca definitivno je ostao u sećanju svih onih koji su preživeli i osetili strahote bombardovanja krajem devedesetih godina. Stanje haosa 1999. godine okupio je mlade i ambiciozne ljude da svoje skrivene ideje i sanjarenja ispolje na najbolji mogući način. Uprkos sirenama i bombama, grupa sportskih zaljubljenika odlučila je da porušeno košarkaško igralište obnovi, jer tako bi obnovili sebe, svoje ideale, porodicu, a tim činom su i otvoreno pokazali prkos i prezir prema nasilju. Nakon nekoliko emitovanja, film je ne samo na naše kritičare, već i na strane ostavio izvanredan utisak, pa su mu napisali nebrojene pohvale.
Uzbudljiva priča o ratu, sportu, pivu i ljubavi
Nebojša Glogovac je maestralno odglumio lik Kaje, mladog i perspektivnog košarkaša. Razapet je između bombi i ruševina i svoje ljubavi prema sinu Jovanu (Ognjen Mirković) i bivšoj ženi Tijani (Ana Sofrenović). Njegova energija, optimizam i hrabrost prožimaju ceo film. Jovan ne može da priča, ali opčinjen je iskustvom i srećnim vremenima koje mu prenosi njegov tata. Muziku iz filma mnogi smatraju idealnom, a retki su oni koji uz nju nisu zaplakali.
Sjajna glumačka ekipa nastupala je u ovom ostvarenju. Pored Glogovca, tu su i Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Katarina Žutić, Nikola Đuričko, Milena Dravić, Ivan Jeftović, Gordan Kičić, Boris Milivojević i mnogi drugi. Život po skloništima tokom celodnevnog bombardovanja nateralo je Kaju da popravi razrušeni teren. U početku, ideja za njegove prijatelje bila je nemoguća i pomalo opasna, dok im je sa druge strane košarka predstavljala izvor radosti, smeha i života. Trudeći se da žive što normalnije, dan provode zajedno, prepričavajući dogodovštine pre bombardovanja. Svakog lika prati određena sudbina, i svaki nosi svoju tužnu priču.
Ko nije odgledao film, neka to odmah učini
Kaja i dalje voli svoju ljubav iz mladosti, Tijanu, sa kojom ima malog i simpatičnog sina Jovana. Turčin (Ivan Jeftović) je očajnički zaljubljen u Žozi (Katarina Žutić), hipohondarku i slatku devojku iz kraja. Nikola Kojo, umetnik, posmatra sa strane obnovu igrališta i trudi se da ostane u dobrim odnosima sa svojim komšijama. Imao je težak život, a na ratnoj je nozi sa svojim bivšim najboljim drugom Draganom Bjelogrlićem. Tijana je razapeta između života u zaraćenoj zemlji i mirnog života u Italiji, gde kasnije prevagljuje na onu lepšu stranu. Svesna je sinovljeve bolesti, a ne može da otrgne iz sebe ljubav prema Kaji. Oni koji čvrsto podržavaju i vole Samardžićeve filmove smatraju da je ovo njegovo ostvarenje najbolje i najzrelije. Upotpunjena priča o ljudima koji su preživeli rat postala je još bolja jer su kroz te strahote oni postali jači i staloženiji.
Srpska kinematografija definitivno je obogaćena onog momenta kada je ovaj film počeo da se prikazuje. Danas, mnogi klinci sebe pronalaze u ulozi Kaje, srećnog čoveka koji je doživeo tragičnu sudbinu. Takođe, većina filmskih kritičara smatra da je greh ne pogledati ovo ostvarenje jer je ono vrhunsko, u svakom smislu. Stoga, ako nemate vremena da mu se posvetite, makar preletite preko nekih scena u narednom linku. Naučićete nešto, a to je da u životu nikad ne treba odustajati, čak i ako su se na vas sručile sve muke ovog sveta.
Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli, bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, do skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte” (Coco Chanel)
