Sinopsis za film prvenac Jelene Bajić Jočić glasi nekako ovako: U osnovi dramskog zapleta filma LED, koji je smešten u epohu lažnog blagostanja Jugoslavije u poslednjoj deceniji Titovog života 1976. godine, u šumadijskom selu Radomilje živi dvadesetogodišnji seljak Milivoje (Momčilo Otašević), sa majkom Stanom (Nela Mihailović), Deda Životijem (Bata Živojinović) i babom Savetom (Olga Odanović). Kob i slutnja tragične pogibije njegovog oca u Majdanu, deset godina ranije, kad je Milivoje bio dečak, razdire ga i proganja.
Prikrivena ljubav njegove majke sa gastarbajterom Miroslavom (Nenad Jezdić) pojačava dramatiku i neizvesnost njegovog precrtanja po prošlosti: Kako je izgubio život njegov otac? U vrtlogu ličnih trauma, borbi i nedostatka samopouzdanja, u predahu, u lepoti i radosti iznenadne ljubavne avanture, kada mu u kuću dolazi devojka iz drugog sveta (Biljana Mišić), medicinska sestra iz grada, slobodnih nazora i liberalnog shvatanja života – Milivoju iznenada umire baba Stana. Ponovni gubitak u njegovoj porodici je nova rezignacija i novo posustajanje za nadama i snovima o boljem životu. A onda povrh svega, kada sa deda Životijem i majkom odlazi u žetvu, da pokupi letinu sa njive koja mu je kao nikada rodila, neko ko rukovodi našim životima, šalje mu još jednu strašnu poruku…
Oh živote, šta li bi ta strašna poruka mogla da bude s obzirom da se film zove “Led” odnosno “Ice” na engleskom? No, ne valja počinjati s kraja. Kažu da ovaj film predstavlja apoteozu odanosti i ljubavi. Rediteljka, koja je ekranizovala monodramu svog oca Radoša Bajića, svoj je prvenac okarakterisala kao film stanja, unutarnjih nemira i najtananijih strepnji, atmosfere, nostalgije i sete. Iako je on u antropološkom i kulturološkom smislu “srpska priča”, on ima ambiciju da uspostavi široku komunikaciju i da prepozna svoje gledaoce ma gde se u svetu nalazili, kaže Jelena Bajić Jočić.
Momčilo se sjajno snašao u ulozi, a Biljana je svojom pojavom oduzela mnogima dah
Kada se sve ovo sabere i oduzme, pročitaju drugi komentari i odgledaju plakati koji sevaju po celom gradu, zaključuje se da je film posvećen povratku selu, našim korenima. Kao da smo ikada pobegli od njih. Dakle, u zemlji Srbiji, velikom selu sa par gradova, odlučeno je da se propagira povratak u prošlost. Da ne bih sada previše zalazila u ovu tešku temu, zadržaću se isključivo na komentarisanju onoga što je prikazano.
Bata Živojinović, kao najiskusniji glumac svakako je ostavio najjači utisak
Naglašeno je u previše navrata da je film sniman najboljom kamerom, kojom se služe filmski profesionalci u Holivudu. I zaista, kamera u filmu je briljantna, svaka čast napretku tehonologije. Montažeri su odradili fin posao, ona animacija leptira mi i dalje nije jasna, ali sve u svemu vizuelni identitet filma je sjajno odrađen. Tu su autentični “kostimi” iz Tiletovog vremena, kola takođe, vidi se da je dobar deo budžeta uložen u scenografiju i kostimografiju. Ovo je ujedno prva, od ukupno dve svari koje valjaju u ovom filmu.
Jedna od mnogih scena koja nije trebalo da se nađe u filmu
Hvala svemu pa su i oni koji su nosili te kostime odradili apsolutno fantastičan posao. Reakcija Bate Živojinovića kada je njegova filmska supruga Stana preminula je svakako izmamila bar knedlu u grlu. Mlada Biljana Mišić je sve zasenila, prvenstveno svojim vrlo upečatljivim izgledom i osmehom, a potom i finom glumom. Nije kaskao ni glavni glumac Momčilo Otašević koji se pokazao doraslim zadatku. Nela Mihailović je bila prosto briljanta, mada moram da primetim da bi njena gluma bila daleko primerenija nekoj teškoj drami o Drugom svetskom ratu. Njen vrisak kada dete počne da joj kisne bio bi ravan onome da gleda svog sina jedinca upetljanog u žicu između dva fronta, dok ga meci i sa jedne i sa druge strane razjedaju.
Jezdić je beskrajno dobro dočarao definiciju gastarbajtera
Dakle, gluma i vizuelni identitet filma su jedine dve stvari koje su vredne pomena. Sam film je nakićen bespotrebnim kadrovima, a često i čitavim scenama. Muzika, iako dobra, u potpunosti je neprimerena toku radnje. Smatram da je u potpunosti nepotrebno da dramatična muzika kulminira dok neko hoda po šljunkovitom putu. Nije kao da je isti širok 20 centimetara i da je sa obe njegove strane provalija.
Jasno je da je led bio poslednja kap, ali ovolike drame nije bilo ni u "Sofijinom izboru"
Film “Led” tipičan je primer da dobri glumci jednostavno ne mogu sami da iznesu film. Prvenac Jelene Bajić takođe uteruje nemir u posmatrača, pritom ne mislim na potrebu da se trkne do sela i okopa njiva. Mislim na onaj momenat kada vam proleti kroz misli da se nalazite u hororu, da se film neće nikada prekinuti i da ćete se sasušiti u bioskopskoj sali.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
