Kako svaki ubica dobro promisli pre nego što ubije s predumišljajem svoju žrtvu, tako se temeljno mora razmisliti u koji žanr svrstati ovo delo. Da li uopšte može tačno i precizno da se smesti u neku vrstu? Neki ga kategorišu kao ljubavnu dramu. Delom su u pravu, dok drugim delom zaobilaze, ne spominju i zaboravljaju činjenicu da bez istorije, psihologije, lingvistike i “mnogih drugih” ovaj rad Slobodana Selenića, koji je napisao roman “Ubistvo s predumišljajem” i reditelja istoimenog filma Gorčina Stojanovića, ne bi bio isti. Stojanović je u jednom intervjuu jasno klasifikovao svoj film “prvenac” kao dramu: “Ja sam se držao ovog žanra onako kako ja mislim, i do izvesne mere, onako kako to i teorija nalaže: obilje krupnih planova, psihološki realizam i neke druge stvari, neka se time malo i kritičari bave…”
“Ubistvo…” u sebi sadrži sve duplo, na prvi pogled slično, a u stvari potpuno različito. Dve paralelne priče, dve Jelene, dva rata, dva vremena, dva nezadovoljstva tim vremenima, dve vrste borbe za opstanak… Međutim, tri stvari koje svakog obeležavaju i razlikuju od drugih, ovde se ne dupliraju i ne ponavljaju. One su individualne i jedinstvene za svakog od nas. To su život, ljubav i smrt.
Pomenuta lingvistika je odigrala važnu ulogu u boljem, lakšem i slikovitijem shvatanju celokupne situacije. Selenić je to tako vešto odradio da je govorom glavne junakinje Jelene Panić, zvane Bulika po rasi pasa bul terijer (u filmu Branka Katić) naveo čitaoca da se nasmeje i da mu nije potrebno nikakvo dodatno tumačenje njenih misli i reči. Kako je Jelena na samom početku rekla: “Ali ja sam pisac. Tačnije – ‘oću da budem. I biću. Studiram dramaturgiju. Dakle – tu sam! Samo što nisam. O’ma’ da kažem – neću da budem pismen pisac. Ja sam vukovac. Pišem k’o što govorim. A govorim kako se meni sviđa, čoveče.”
Navedeno dosta govori o njenom nemirnom karakteru i potvrđuje njen nadimak. Takođe, njena poređenja su uvek puna psovki što još upečatljivije opisuje njene stavove. Međutim, kako kaže Bogdan Bilogorac (Nebojša Glogovac): “Jelo, ti imaš divnu dušu, al’ pogan jezik.”
"Lako je tebe volet', Jelo. Tako k'o tebe nikog nisam volio."
Tele ili češće Kreten, kako Bulika naziva Bogdana, je ranjeni artiljerac u ratu u Bosni 1992. godine. Nadenula mu je ove “epitete” iz razloga što on ne želi da se oporavi i da nastavi da studira geodeziju, već hoće da “osveti materinu i ćaćinu kuću”. To su ujedno i njihove jedine razmirice. Njen jezik koji je “oštar” i “bez dlaka” i njegova stalna težnja da se vrati na ratište. Uprkos tome, kao što je i očekivano, oni bivaju sve bliskiji.
Za njihovu bliskost ili lepo, srpski rečeno-zaljubljenost, nalaze dobar izgovor. Rad na Inventarium-u Helenae. To su sva pisma, dnevnik, dokumenta i ostala papirologija koja je ostala u plastičnoj kesi na dnu ormara. Pripadali su Bulikinoj baki Jeleni Ljubisavljević (u filmu Ana Sofrenović). Od sveg ovog materijala Jelena je htela da napiše knjigu “Ljubavni život moje bake Jelene”. To bi je svakodnevno vraćalo u 1945. godinu. Htela je da napiše priču o ženi koja se ponašala kao da hoda bar jedan metar iznad svih, uvek doteranu po poslednjoj evropskoj modi, koja nije bila ni na vidiku tadašnje ratne i siromašne Jugoslavije. Ženu uvek hladnog i ozbiljnog izraza lica, a za sve izuzetne lepote. Da je živela u nekom ranijem dobu, verovatno bi sebe smatrala aristokratkinjom.
Njena ljubavna priča je bila pogodna za pisanje romana zato što su nju dva čoveka neprikosnoveno volela, a ona najverovatnije ni jednog nije mogla da “smesti” ni blizu svog srca. Jedan od glavnih psiholoških momenata ovog dela se javlja tajnom, ljubavnom vezom Jelene i Jovana Aranđelovića (u filmu Dragan Mićanović), sina Jejinog očuha, kako ju je zvao Jovan. Njih dvoje nisu imali ni jednu kap iste krvi, ali su odrasli kao brat i sestra, kao sijamski blizanci. Sem toga što su poznavali jedno drugo bolje nego ikoga na svetu, oni su imali i identične karaktere, razmišljanja i stanovišta. Sve je bilo isto, osim mentalne moći. Jelena je bila jača.
Još u pubertetskim godinama su počeli kao kroz igru da prelaze liniju bratskih odnosa. Jovan je to smatrao najnormalnijom i najprirodnijom stvari na svetu, ali ta “igra” nije mogla da se nastavlja, jer je Jelena na sve to gledala kao na incest i time ih oboje “diskvalifikovala”. To se poklopilo sa ulaskom partizanskog majora Krsmana Jakšića (u filmu Sergej Trifunović), u njihove živote. Major OZNE je bio čovek koji je ubio hiljadu duša i obljubio hiljadu žena. Poreklom sa Kopaonika, “jakog” dijalekta zato što je “lepše po naški nego po vaški”, bez ikakvog obrazovanja… Takav čovek se nije “uklapao” u opšti opis čoveka za kojim bi Jelena mogla dva puta da se okrene. Međutim to biva. Njeno opravdanje i sebi i Jovanu je da im treba Krsmanova pomoć da oslobodi njenog očuha i da im vrati oduzetu imovimu, jer “Ima nešto gore, Jovane, od smrti, a to je siromaštvo”.
Dve ljubavno-ratne priče između kojih je 50 godina mira
Ovde dolazi do raspleta obe priče. Dolazi do ubistava sa predumišljajem. Jovan koji nije mogao da trpi to da još neko “poseduje” njegovu Jeju, uzima Krsmanov revolver i ubija njega i potom sebe. Kreten “odlazi na svoj zadatak” i naravno nikad se ne vraća.
Jelene ostaju same da se izbore sa svojim sudbinama i da pokušaju da pobegnu od ludila. Baki ne uspeva s obzirom da umire u sanatorijumu. Mlađa Jelena posle toga što je pronašla Bogdanovo telo, kako ga tad prvi put imenuje i posle toga što ga je poslednji put poljubila i sahranila, objavljuje knjigu, zato što je on tako želeo i potom odlazi kod majke na Novi Zeland.
U “Ubistvo s predumišljajem” ima puno “prvog”, “poslednjeg”, “jedinog” u sebi. Ima ih i van njega. Nebojši Glogovcu je ovo bila prva filmska glavna uloga za koju je ujedno dobio nagradu za najbolju mušku ulogu Car Konstantin na Filmskom festivalu u Nišu 1995.godine. Naredne godine Akedemija za filmsku umetnost i nauku (AFUN) uvrstila je ovaj film u listu najboljih srpskih fimova snimljenih od 1945. do 1995.godine. Film se našao sedmi na listi. Inače, pozorišni reditelj Gorčin Stojanović prvi put režira film. Ovo je poslednji roman koji je 1993. godine napisao Slobodan Selenić. Roman je dobio nagradu Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1994. i 1995. godine.
ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.
