“Hleb i lale” (Pane e Tulipani) nose glumci. A iznose ga maestralno. Bruno Ganc (Bruno Ganz) je poznat publici koja voli nemačke filmove, a široj javnosti po ulozi u filmu “Hitler, poslednji dani” (Untergang). Partnerka i glavna junakinja filma “Hleb i lale” jeste Lićija Maljeta (Licia Maglietta). Po filmografiji reklo bi se da je manje poznata TV glumica, ali po snažnoj i decentnoj glumi koju pruža jasno je da je u pitanju pozorišni čovek.
"Lićija Miljeta sjajno igra trapavu i povučenu Rozalbu"
Zaplet je veoma jednostavan kako i dolikuje romantičnoj drami začinjenoj humorom. Rozalba Barleta (Rosalba Barletta) je na odmoru sa porodicom, u obilasku antičkih ruševina. Stariji sin Salvo opsednut je devojkom, a mlađi Nikola je blejač, obojica su tinejdžeri kojima su otac i majka zadnja rupa na svirali. Tata Mimo, tipičan je drčni Italijan, gazda salona za sanitariju koji već pet godina ima ljubavnicu, tetku Keti.
Trapava Rozalba zadržava se u toaletu zbog incidenta sa WC šoljom, pincetom, naušnicama i suvenirskom olovkom. Ni muž, ni deca nisu primetili da im Rozalba nedostaje. Ostaje sama na odmorištu i gleda kako autobus odlazi. Tek nakon dva sata porodica se opseti da je pozove. No, Rozalbi je dosta svega i odlučuje da stopira do kuće. Prvi vozač joj je hipi matorka, Rozalbin sušti antipod. Ne samo da nikad nije bila domaćica, već joj je ta reč uvredljiva, a preturila je preko glave nebrojene avanture ljubavno-ćaknute prirode. Sledeći vozač deluje kao da mu je svejedno da li će stići u Veneciju ili Peskaru. Rozalba čini prvi slobodan izbor u životu i odlučuje da poseti drevni grad na vodi.
"Oslobađanje Rozalbe i put ka strasti i slobodi je naprosto dirljivo"
Tamo je čeka susret sa neobičnim likovima koji joj omogućavaju da proživi punim životom i ostvari svoje strasti. Fernando Đirasole (Fernando Girasole) je konobar koji bezuspešno pokušava da se ubije i koji govori čistim jezikom Torkvata Tasa, kod njega dobija sobicu u kojoj žvi. Čika-Fermi (Fermo) potiče iz duge loze anarhista, zavisnik je od belog luka i daje Rozalbi posao u cvećari. Gracija (Grazia) je maserka eteričnim uljima koja postaje Rozalbina najbolja prijateljica. Vrcava maserka promeniće srce detektivu Konstantinu Kaponanđeli (Constantino Caponangeli) koji je zapravo vodoinstalater sa pasijom za krimi-romane, a koga je tata-Mimo Barleta (Mimmo Barletta) poslao da vrati Rozalbu kući (manje iz ljubavi, a više iz potrebe da neko opere veš, pegla, kuva…). Svirajući strasne argentinske i ruske melodije na harmonici, Rozalba zaokružuje krug prijatelja i počinje da razvija naklonost za mučenog Fernanda koji joj otkriva svoju prošlost i razlog zbog koga govori visokoparnim književnim, gotovo poetskim jezikom koji ima ganutljiv, ali i komičan prizvuk.
"Maestralna igra dvoje iskusnih glumaca"
Ljubavnica dolazi u Veneciju i saopštava Rozalbi da joj se sin Nikola drogira. Rozalba napušta svoj novi život i vraća se peglanju. Nevidljiva i zanemarena, kao i uvek, pokušava da zaboravi na svoje nove prijatelje i proguta surovu stvarnost na koju je naizgled osuđena. Fernando tuguje uz lale. Kada poslednja latica svene, ustaje i vodi čitavu družinu u Peskaru gde u fantastično aranžiranom slučaju od malog Nikole isprosi Rozalbu. Film se završava velikom žurkom na kojoj svi plešu (osim Mima i ljubavnice Keti), a Rozalba i Fernando se konačno poljube.
"Minimalističke haiku-scene sjajnog režisera Silvija Soldinija"
Ritam filma je neverovatno pitak. Radnja se razvija veoma sporo, ali ne i rastegnuto. Zbog toga što ne postoje viškovi. Nijedna sekvenca nije bez značenja, makar kao seme koje će kasnije proklijati. Time je film oslobođen mrtvog vremena i priča diše. Gledalac puna dva sata netremice prati radnju u kojoj je vrlo malo preokreta, pa čak i prilično malo događanja.
Slike su božanstvene, negde između turstičkog vodiča i naglašenosti boja tipične za romantične komedije. U suštini, broj lokacija je sveden, ali fotografija delova grada u različita doba dana je majstorski iskorišćena. Iz nekoliko kadrova Venecije, dočarava biće drevnog grada koji odiše romantikom.
Nagoveštaji, umetnost onog što nije do kraja izgovoreno, prikazano, opisano. Režiser maestralno uvodi fantastične elemente kao i upečatljive scene pune skrivenih znakova. Rezultat je haiku efekat. Nekoliko nemih kadrova govori više nego što bi metri filma mogli.
Naravno, za to je potrebno imati odlične glumce, a Soldinijev (Silvio Soldini) izbor nije mogao biti bolji. Bruno Ganc fenomenalno igra smračenog dobrička, tajanstvenog Islanđanina koji radi kao konobar u Veneciji. Čak i u njegovoj suzdržanosti ima igre, a minuciozne promene mimike rečito govore o promeni koja se dešava duboko u liku Ferdinanda Đirasole. Ipak, pravi heroj filma je Lićija Maljeta. Malo je reći uverljiva gluma. Na filmu je najteže odglumiti spontanost, kratke iskre iskrenih osećanja kao što su neverica, trapavost, predomišljanje. Na Lićijinom licu i gestu su energija kojom vrlo uverljivo živi pred kamerom. Najupečatljivije su scene u kojima svira harmoniku, nabijene strašću i čistom željom za životom. Tako slobodno puštene emocije nije moguće odglumiti i to je najveći adut gospođe Maljete. Naprosto živi pred nama i stapa se sa likom Rozalbe, izvodeći je iz ruha domaćice u leptirastost harmonikašice koja u završnoj sceni žurke svira tango.
Toplo preporučujem ovaj film, kao zabavno i lako romantično putovanje, kao primer da se priča o slobodi žene ne mora pisati pljuvanjem muškaraca i vitlanjem zastavama.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama
