Veoma je nezahvalno pisati o čoveku koga smatrate najboljim režiserom današnjice. Pritom, isti režiser nije najbolje prihvaćen u sopstvenoj zemlji, a u filmskom svetu se smatra kontroverznim i opsesivnim. Medijski je optuživan za okrutnost prema životinjama i ženama, ali, uprkos oštrim kritikama društva za skoro svaki svoj film, on ne odustaje od realizacije sopstvenih ideja, od kojih je, naravno, najvažniji umetnički aspekt filma.
Nikada nije odustao od svojih ideja.
Kim Ki-duk (김기덕 – Kim Ki-duk), južnokorejski režiser, rođen je 1960. godine, u planinskom selu Bongava (Bonghwa), gde živi do devete godine, kada se sa porodicom seli u Seul, gde jedno vreme pohađa Poljoprivrednu školu. Napušta je u 17. godini i radi po fabrikama do svoje 20, kada se pridružuje vojsci, u kojoj provodi sledećih pet godina. Nakon toga, u želji da postane sveštenik, provodi dve godine u crkvi, nastavivši da se bavi slikanjem koje je voleo još u detinjstvu, i možda ga to, na kraju svega, i odvodi u Pariz, na čije putovanje ulaže svu svoju ušteđevinu, i upisuje Školu lepih umetnosti. U Parizu živi od 1990. do 1992, bavi se slikanjem i od prodaje slika obezbeđuje sebi sredstva za život. Nakon povratka u Južnu Koreju, bez ikakvog prethodnog iskustva, počinje da piše scenarija za filmove, od kojih konačno dva bivaju prihvaćena, a Kim Ki-duk počinje svoju režisersku karijeru 1996. godine, filmom “Krokodil” (“Ag-o”).
Da li zbog toga što nema formalno filmsko obrazovanje (zapažanje pojedinih kritičara), bavljenja slikarstvom kao vizuelnom umetnošću ili, jednostavno, sopstvene sposobnosti i nagona, Kim Ki-duk uspeva da se oslobodi svih postojećih stega i pravila, i stvara posebne priče. Podjednako neočekivani i zapleti i raspleti, tematski ozbiljni, sa veoma malo dijaloga (u nekoliko njegovih filmova glavni junak ne progovori ni reč), što dodatno prebacuje težište na potrebu vizuelne jačine filma i ubedljivosti same glume, neka su obeležja njegovih dela. Takođe, junaci njegovih filmova su, uglavnom, marginalizovane osobe, makroi, prostitutke, lopovi, siledžije, ostavljena ili zapuštena deca, i kroz tu psihičku neuravnoteženost on postavlja veoma važna društvena, ljudska pitanja, koja, kako je sam izjavio u jednom intervjuu, postavlja i sebi samom, te kroz svoje filmove traži (ne)moguće odgovore. Možda se to nešto jasnije oslikava i u sceni filma “Vreme” (“Shi gan”), kada glavni muški lik u jednom trenutku, nastojeći da pronađe izlaz iz nastale ljubavne situacije, sedi za računarom, na čijem ekranu se pojavljuje scena iz jednog od njegovih prethodnih filmova “Provalnik” (“Bin-jip”), u kojoj glavni junak pokušava da nađe izlaz iz zatvora.
Kim Ki-duk se ne krije iza lažnog morala, ne povlađuje publici i njegovi filmovi su jako zahtevni za gledanje, i, iako ponekad na ivici fikcije i realnosti, oslikava kroz svoje teme postojeće ljudske drame u svetu. Scene zlostavljanja životinja, najpre u filmu “Ostrvo” (“Seom”), a zatim i u “Nepoznatoj adresi” (“Suchwiin bulmyeong”), u kojem psi vise vezani o uže i budu batinjani bejzbol palicom do smrti (i kasnije prodavani restoranima koji ih spremaju i poslužuju svojim gostima – pitanje morala koje društvo ne želi da vidi) jako su mučne za gledanje. Komplikovani i kompleksni međuljudski odnosi, najpre muško-ženski, posebno u filmovima “Loš momak” (“Nabbeun namja”), u odnosu makroa i njegove prostitutke, i “Luk” (“Hwal”), odnos šezdesetogodišnjaka i šesnaestogodišnje devojke, otvaraju mnoga pitanja, ali najviše zato što Kim Ki-duk ne preza od toga da ih predstavi na istinit i, istovremeno, mučan način.
Savremeni trend plastičnih operacija, kroz potrebu lepote, i njegove uzročno-posledične veze možda je on i najbolje prikazao kroz pomenuti film “Vreme”. Ideja u filmu “Provalnik”, u kojem junak provaljuje u kuće, spremi sebi obrok, prespava, a zatim počisti sve za sobom, usput prostrvši veš vlasnicima, ili popravivši neki pokvareni aparat, ne ukravši ništa iz njih, kao i ideja iz filma “Samarićanka” (“Samaria”), u kojem devojka, nakon samoubistva svoje najbolje prijateljice – prostitutke, našavši adresar sa njenim klijentima, odlazi i spava sa svakim od njih, vraćajući im nakon toga novac kojim su platili za seksualne usluge njenoj prijateljici, jasno konfrontira iskreni i lažni moral društva, dubinski ga raslojavajući.
“Proleće, leto, jesen, zima… i proleće” (“Bom yeoreum gaeul gyeoul geurigo bom”) je fascinantno ispričan film, koji treba izdvojiti, koliko zbog teme celokupnog životnog ciklusa i vizuelne lepote okolnih pejzaža, toliko i zbog postavljanja u ravan filozofije, religije i prirode čoveka, i same prirode koja tog čoveka okružuje.
Nagrade dobijene za filmove i režiju u Berlinu, Veneciji i San Sebastijanu, kao i na mnogim drugim filmskim festivalima, samo su potvrda prave umetničke vrednosti filmova Kim Ki-duka.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
