Pedesetih godina čuveni Fred Aster (Fred Astaire) pevao je i igrao kako niko nije. Prenosio nam je osmeh i nedoumice svog lika. Fantastična scenografija, uigrane ekipe plesača i fantastičan kolorit za oko običnog gledaoca. Sledila ga je čitava plejada odličnih zabavljača, pevača i glumaca: Miki Runi (Mickey Rooney), Džudi Garland (Judy Garland), Širli Templ (Shirley Temple), Frenk Sinatra (Frank Sinatra), ali u novije vreme i Ketrin Zita Džons (Catherine Zeta-Jones) i Rene Zelviger (Renee Zellweger).
Ali, ko je onaj kome verujemo kada zapeva, na čiji se glas naježimo? Ko nam tako spontano otpeva svoj “govor” da ne primetimo razliku? Poruke koje nam je industrija prenela najjačim instrumentom na svetu – ljudskim glasom sa prilagođenom muzikom i slikom – prenele su nam neke od najvećih istina vremena u kojima su nastajali.
Bunt protiv rata u Vijetnamu i nametnutih pravila u pesmama koje dižu kosu na glavi
Jedan od najpoznatijih mjuzikla je svakako “Kosa” (Hair), čija se radnja vrti oko grupe prijatelja, koji zajedno sa hiljadama mladih Amerikanaca protestuju protiv rata u Vijetnamu i nametnutih klasnih razlika. Međutim, upoznavanjem “suparničke strane” polako uviđaju iluzornost ideala, a upoznaju pravu vrednost prijateljstva. Trenutak kada shvataju da njihov prijatelj greškom zauvek odlazi u najčuveniji rat u istoriji Amerike – Vijetnamski rat – a već znaju da se neće vratiti, prikazan je spletom okolnosti, igrom kamere i dobrim dramskim zapletom. A onda je glas glumca zakucao za sedište sve gledaoce ma gde da su se nalazili. Ta dubina osećanja kroz reči i pesmu prenela je poruku o iluzornosti rata.
Berlin prikazan pre dolaska Hitlera na vlast u formi koju niko nije očekivao
U jednom drugom mjuziklu iz ranih sedamdesetih, “Kabare” (Cabaret), čija je radnja smeštena u Berlinu u vreme Weimar republic, 1931. godine, pre dolaska Hitlera na vlast. Iako se ne pominje nacizam na početku, pred kraj filma se provlači priča o mladima koji se prijavljuju u ovaj pokret. A upravo pesma – ma koliko vesela i naizgled bez povezanosti sa tako mračnom tematikom – pokazuje suštinu života i kontinuitet u svakom smilu. Lajzin (Liza Minneli) fantastičan glas i ubedljivost naglašavaju paradoks i skori kraj do tada poznatog Berlina, pa i sveta.
Feminizam upakovan u roze mašnicu
Prvi put kada je popularni mjuzikl iz novogodišnje noći detinjstva većine od nas, Brilijantin (Grease), sređen novom tehnologijom – potrčali su mnogi u bioskopske sale. Trenutak kada Deni (John Travolta) razmišlja naglas, kao u španskoj seriji, pritom puštajući glasić – izazvao je kod mnogih smeh. Ali scena kada Sendi (Olivia Newton John) postane vamp devojka pokazuje malo više od proste sladunjave pesmice. Ona uzima sudbinu u svoje ruke, prilagođava spoljašnjost, a po svojim merilima ostaje ista i tako dobija momka svojih snova, Denija.
Sa filma u život nastavili su svoj rad
“The blues brothers” u početku nije bio zamišljen kao film, već je to bila saradnja dva komičara Dena Ejkrojda (Dan Aykroyd) i Džona Belušija (John Belushi) u okviru skeča na NBC kanalu. Kasnije je prešla i okvire televizije, pa su se na njihovim albumima našli neki od najpoznatijih umetnika 20. veka – Džejms Braun (James Brown), Areta Frenklin (Aretha Franklin), Rej Čarls (Ray Charles) i mnogo drugi. Trenutak kada pevaju iz kaveza gomili polupijanih kauboja, prilagođavaju svojoj muzici country zvuk. Ovo je onaj momenat u muzičkom svetu kada kažemo da muzika spaja. A pobediće oni koji pilagode trendove sebi, a ne obratno – kao što će istorija u godinama koji slede i dokazivati.
Filmska industrija nije samo puko maštanje naglas, pa je svaki sekund filma obojen vrednostima za koje se zalažu vreme i zemlja koja stvara svoj trenutak na filmskoj traci. Potrebno je samo čuti poruku.
Nataša Naumović brzo priča, brzo kuca, a još brže misli. Zaljubljena u marketing, pisanje, kulturologiju i modu. Voli da kuva i da dobro izgleda u kuhinji. I misli da to nije nista neobično. Ne voli šablone i ljude koji kažu to niko ne radi. Voli svoje prijatelje i brata i od skoro potpuno zaljubljena u jogu.
