“Šešir profesora Koste Vujića” je poznati humoristički roman Milovana Vitezovića. Prvo javno predstavljanje doživeo je kao televizijska drama, koja je prikazana 1971. godine. Ove godine će gledaoci imati priliku da pogledaju ponovnu ekranizaciju Vitezovićevog romana, u režiji Zdravka Šotre.
Film je posvećen profesoru Kosti Vujiću, u čijoj se ulozi našao glumac Aleksandar Berček. Zapravo, priča prati Vujićevu poslednju godinu kao predavača u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Baš njemu je pripala ta čast da bude razredni starešina grupi genijalaca čija imena danas nose mnoge beogradske ulice. Imao je priliku da ih posmatra, oblikuje i uživa u razvoju mladih intelektualaca koji će se kasnije upisati u knjigu velikana.
Vujićevi maturanti bili su Mihailo Petrović Alas, Jovan Cvijić, Pavle Popović, Jaša Prodanović, Milorad Mitrović, kao i mnogi drugi koji su ostavili pečat u istoriji
Film odiše nekakvom toplinom i nostalgijom koja se budi u svakom od nas ko pati za minulim vremenima. Mnogi će možda zameriti na sporom ritmu filma, ipak smo zatrovani Holivudom, akcijom i specijalnim efektima. Međutim, gledalac mora imati na umu da je posredi kraj devetnaestog veka i da nas Šotra vešto vraća u lagani ritam kojim se nekada živelo.
Berček je u potpunosti oživeo lik profesora koji je s jedne strane umeo da ceni i podržava generaciju mladih genija, a s druge da isto toliko uživa u životu, mirisu beogradskih ulica i kafanama. Mika Alas je izjavio da je Kosta Vujić bio najoriginalniji profesor 19. veka, a upravo ta originalnost isijava iz svakog Berčekovog pogleda, miga, rečenice.
Vojin Ćetković je prokomentarisao da je Berček jedini glumac koji bi smeo da se usudi da tumači ovaj lik, kome je prvobitne obrise dao Pavle Vujisić
Film ne prati samo odnos ovog osobenjaka i njegovih maturanata, već i ljubavne nedaće mladih intelektualaca. Ljubav ih pokreće, isto kao i slobodna misao koja tada, kao ni sada, nije bila na ceni. Ideje koje su tada bile aktuelne, svakako bi trebalo ponovo oživeti. Čista ljubav je nadahnuće, mladi bi trebalo da se bore za svoje mesto u društvu i da ne odustaju od toga.
Osnovna uloga ovog filma jeste da nas podseti na, pomalo zaboravljene, velike trenutke naše istorije. Međutim ispod ove priče, nalazi se niz šamara današnjem društvu. Film upire prst u svakoga od nas da se prisetimo pravih vrednosti koje smo bacili u zapećak. Upozorava nas da je došlo vreme da se otrgnemo iz taloga u koje je društvo zapalo i razmislimo svojom glavom, bez ustupaka. Sve ovo naravno uvijeno je u humorističku priču, sa velikom crvenom mašnom na vrhu.
Tamara Aleksić smatra da će đacima naročito biti zanimljiv film kada vide da su se oni ponašali isto kao i mi
Kao što je to činio i ranijih godina, Zdravko Šotra ponovo je pružio priliku brojnim mladim glumcima da se dokažu pred publikom, i po mom skromnom mišljenju, svaki od njih je tu priliku u potpunosti i iskoristio. Miloša Bikovića i Aleksandra Radojičića, sećamo se iz prošlogodišnjeg filma “Montevideo, Bog te video”, ali mnogi drugi će prvi put biti predstavljeni publici.
Zamisao za ovaj film nastala je odmah posle snimanja filma “Lajanje na zvezde”. Još tada je Šotra ponudio Berčeku ovu zahtevnu ulogu. Ipak, Berček misli da je dobro što je film tek sada snimljen, jer smatra da je tada bio premlad za ulogu i da je ne bi izneo kako valja.
Uzajamno poštovanje koje su glumci izgradili na setu, jasno se očitava u filmu
Vojinu Ćetkoviću, koji sada glumi novog direktora škole, pre 15 godina bila je ponuđena uloga jednog od đaka. Sada je tu priliku dobilo 10 mladih glumaca i dve glumice. Najveći rizik bio je sa Tamarom Aleksić, koja tek što je položila prijemni za akademiju. Sve mlade glumačke nade istakle su da su im probe na kojima je Šotra insistirao mnogo pomogle i oslobodile ih svake treme.
Svako od njih je istraživao svoj lik, upotpunjavali su se među sobom, delili i primali savete, uživali u glumi starijih kolega koje su im za uzvrat pomagali i podsticali ih. Zoran Cvijanović je istakao da je ovaj projekat divan nastavak Šotrinog rada i predstavljanja mladih generacija glumaca. Berček ih je pohvalio rekavši da su svi bili profesionalno disciplinovani i, što je najvažnije, radoznali. Uspeli su da izgrade uzajamno poštovanje i ovaj film bio je prelepo iskustvo za sve njih, a njihov odnos koji su izradili na setu, oslikava se i u filmu.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
