Prepuna sala Sava centra. Svi sa nestrpljenjem iščekujemo prvi dugometražni dokumentarni film o našoj predivnoj prestonici.
Kao i na svakoj premijeri, uvodnu reč ima reditelj, u ovom slučaju – reditelj, scenarista i producent filma – Boris Malagurski. Pozdravlja publiku, zahvaljuje na dolasku i, što je bilo krajnje simpatično, fotka nas kamerom na telefonu. “Profesionalna deformacija”, kaže.
A onda čarolija započinje. Čarolija koja, kao i svaka druga, proleti u jednom trenu. U trenu koji svedoči o kvalitetu snimljenog dela, njegovom majstorstvu i sposobnosti da istopi vreme i drži pažnju čak iako, kao svaki dokumentarac, ne poseduje radnju.
Dobro došli u Beograd, zanosnu prestonicu Srbije!
Pozabavićemo se, pre svega, tehničkom stranom. Autor je uz tim montažera, kamermana, muzičara i drugih saradnika, uspeo da stvori delo pozavidnog kvaliteta, delo koje može i treba da korača rame uz rame sa delima velikih i uspešnih produkcija Zapada. Uglovi snimanja krajnje su jedinstveni, igre senki – gotovo umetnički izraz, a snimci iz vazduha – malo je reći da nadahnjuju, jer ako ništa drugo, pružaju jedan drugačiji, nesvakidašnji pogled na Beograd.
Boris se, kao narator filma, svetski poneo, vodeći jedinstvenu beogradsku priču kroz vreme i prostor u stilu velikih, svetskih naratora dokumentarnih filmova.
Kada dođe zima i padne sneg, Beograd konačno opravdava svoje ime
Međutim, oblasti koje je obrađivao pričajući o njihovoj istoriji ili umetničkoj vrednosti, pa i današnjoj ulozi, deluju pomalo ispretumbano – tematski krajnje raštrkano. Prvo malo istorije, pa malo umetnosti, pa malo savremenog života; pa opat malo umetnosti, malo savremenog života, i potom ponovo – istorija, istorija, istorija… Ali, ako ništa drugo, na ovaj način “Beograd” postaje dokumentarac jedinstvenog stila, forme i načina prezentovanja u moru ukalupljenih filmova.
Ali ovacije nisu izostale. I bile su potpuno opravdane. Boris je uspeo da prenese na veliko platno, a sa njega u srca gledalaca, neizostavni duh srpske prestonice. To je najveće prizanje, najveći uspeh, najvrednija nagrada.
Beograd ima čak 65 javnih parkova!
Ako ovaj film pronađe put u svet, među dragulje svetske kinematografije, biće to jedan veliki, možda najveći uspeh Beograda i Srbije u proteklih nekoliko godina. Ne samo da “Beograd” govori o istoriji (u njenom istinskom, objektivnom obliku), već prikazuje i predstavlja sve one lepote koje ovaj grad poseduje, a za koje većina stranaca, pa i mnogih Beograđana, ne zna. Brojni parkovi, monumentalna zdanja, preukusna hrana, jedinstveni noćni provodi, istorijski značajna mesta – svi oni pričaju svoje priče, priče od kojih su srca puna, a ponos raste. Zahvaljujući svemu onome što je Boris uspeo da prikaže Beograd će ostati upamćen kao jedan od najlepših i najvrednijih dragulja Balkana, ali čak i sve ono što nije prikazao, a trebalo je – poput nezaobilazne Beograđanke, hotela Moskve, beogradskih mostova, Savamale, Studentskog trga i parka, zoološkog vrta – dokaz je da naša prestonica poseduje toliko toga, i da jednostavno nije moguće sve pomenuti.
Čarolija se, nažalost, vrlo brzo završila, ali njeno treperavo delanje dugo će se još vrzmati u našim srcima. Film “Beograd” bi trebalo što pre da pogledate, ako već niste, jer nema ničeg lepšeg od trenutka kada se vraćate kući iz bioskopa i sve ono što ste videli na velikom ekranu gledate oko sebe u 3D efektu koji ništa ne košta.
Jedan veliki aplauz za nemalu filmsku ekipu!
Izvor fotografije filmske ekipe: Fejsbuk stranica Borisa Malagurskog
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
