Nakon priče o umetnosti i slikarstvu, vreme je bilo da malo “zaplovimo” ka nekim divljim predelima. Nedaleko od Legata stiže se do Javnog akvarijuma i tropikarijuma koji krije mnoge tajne šuma i prašuma sveta. Od Amazona, preko Južne Amerike, pa sve do nekih bližih krajeva, uspeli smo da vidimo razne vodene životinje, a između akvarijuma bili su i akvarijumi sa vrstama pauka, gmizavaca, zanimljivih insekata i glodara koje mi u našim predelima nemamo priliku da vidimo. Prava zagonetka je bila u svemu naći biljku list, ali smo i to uspeli.
Nakon savršenog Topčidera, smeštenog u blizini centra grada, ali ipak izdvojenog kao svojevrsne prirodne oaze, sledeća stanica bio je sami centar Beograda koji u svom “srcu” krije mnogo toga. Tragom prošlih vekova, tačnije XiX veka, došli smo do Muzeja Dositeja i Vuka koji prikazuje njihov život, njihovo stvaralaštvo, ali i pojedinosti koje su vezane za ono šta nauka ne uzima u obzir u velikoj meri. Poseban je osećaj videti Vukovu štulu, mastionicu u koju je umakao pero dok nam je u amanet ostavljao azbuku, te svako Dositejevo delo koje je napravilo put za mnoge koji su nakon njega došli. Fotografije njih i njihovih porodica su nešto što nam ih približava, a tu je bilo i više njih na kojima je bila i Mina Karadžić, Vukova ćerka, koju svi znaju kao inspiraciju i veliku ljubav Branka Radičevića.
Ovu istorijsku putanju nismo zaustavili ovde, već smo zašli u neki vek kasnije otišavši do Šejh Mustafinog turbeta, odnosno do mesta gde je sahranjen Šejh Mustafa. Iako mnogo njih pored ove male zgrade prođe ne znajući o čemu se radi, savetujem da sledeći put kada krenete od Dorćola ka Prirodno Matematičkom muzeju i dalje ka Etnografskom muzeju, pogledate u kamenu građevinu koja je kružnog oblika i na sebi ima prozore sa svih strana. Upravo ovde se nalazi turbe, u kojem je ovog puta moglo da se vidi i jedno od najstarijih izdanja Kurana, svete knjige svih muslimana. Duh orijenta je takav da nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa smo njegovim tragom odlučili da se zadržimo u prošlim vremenima, i to u Etnografskom muzeju.
Kao delovi stalne postavke, mogu se videti narodne nošnje iz svih krajeva naše zemlje, ali i šire. Kako je izgledala devojka u severnoj ravnici, kako je izgledala nevesta u Hercegovini ili čoban iz zlatiborskih krajeva, sve je ono šta je pričinjavalo jedan sasvim neobičan osećaj koji se umnogome pojačao kada smo ugledali replike kuća i njihovog enterijera iz različitih krajeva Srbije, a posebno lepo je bilo to što je svaki od enterijera dočaravao neki praznik, Božić, Uskrs, krsnu slavu… No, devojke su se često navraćale da vide kako je to pre dva veka izgledala venčanica, kako su izgledale balske haljine, i uopšte garderoba za svečane prilike. U sred ovog “primanja” istorije i starih vremena, nalazio se i kutak za najmlađe sa Lego kockama koji je njima bio najlepši svakako.
