Verujem da se svako od nas pred odlazak u inostranstvo barem malo informiše o gradovima koje će obići, znamenitostima koje ti gradovi nude, istoriji i kuhinji tog naroda, kao i o njihovim običajima. Isto to i ja sam uradila pred svoj prvi odlazak u Firencu. “To do list” bila mi je poduža, ali kao i na svakoj ekskurziji, manjak vremena bio je bolna tačka. Nekih stvari morala sam da se odreknem, ali da ne bih ostala uskraćena za ta zadovoljstva, morala sam da molim čuvenog firentinskog vepra da mi “dozvoli” povratak u ovaj grad. Stojim ispred Palazzo Vecchio, i dok gustiram najbolji italijanski “gelato”, razmišljam kojoj od dve podugačke kolone da se pridružim: onoj ispred Galleria dell’Accademia, ili da se privolim onima koji čekaju red za galeriju Uffizi. Pomisao da sam već videla kopiju Davida teši me na trenutak, i odlučujem da hrabro stanem u red za Uffizi (kažem hrabro, jer se na ulazak čeka i do dva sata, koliko sam ja otprilike imala na raspolaganju). Sreća, sudbina ili moja luda želja da uđem u galeriju – ne znam šta je, ali ja sam nakon 20 minuta čekanja već kupovala kartu i radovala se sadržaju koji me unutra čeka. I nisam pogrešila.
Evo i drugog teksta koji pišem o italijanskoj renesansi, a Firenca mi ne da da se odvojim od nje. Dala je još jednog velikog genija kome sam zasluženo poklonila svoju pažnju. Sando Botičeli (Sandro Botticelli) pripada ranoj renesansi (Quattrocento), i mada je prvenstveno bio obučen za zlatarski zanat, on se ipak odazvao svom slikarskom porivu i postao deo firentinske škole kao učenik Fra Filipa Lipija (Fra Filippo Lippi), takođe poznatog firentinskog slikara. Na mnogobrojnim Botičelijevim slikama vidi se jak uticaj njegovog učitelja, te je za njegove rane radove teško sa sigurnošću reći da li su njegovih ili Lipijevih ruku delo. O detinjstvu ovog svetski poznatog slikara ne zna se mnogo, ali je poznato da je on već sa četrnaest godina uživao određeni ugled. Radio je u službi Lorenca di Medičija (Lorenzo di Medici), i upravo to je i period koji je kasnije dobio epitet “zlatno doba”. Postao je najomiljeniji slikar tzv. kruga Mediči, i svih onih podanika Lorenca Veličanstvenog.
Godine 1494. u Firencu stiže kaluđer Savonarola, vatreni pobornik verske reforme koji je svojim propovedima ubrzo stekao veliki broj pristalica, među kojima se našao i sam Botičeli. Naime, prema predanju, slikar je spalio izvestan broj svojih slika zbog “paganskog” sadržaja koji se na njima nalazio, jer je tako nalagalo Savonarolino učenje. Pretpostavlja se da je slikar stvarao do 1500. godine, a njegova poslednja dela odišu religioznim temama. Bio je pozvan da učestvuje u odluci gde bi Mikelanđelov David trebalo da bude postavljen.
Slikar se nikada nije ženio, čak je zabeleženo da je osećao određeno gnušanje prema ovakvoj vrsti ceremoniije. Postoje dve pretpostavke koje se uvek navode kao moguće kada se govori o njegovom privatnom životu. Jedni tvrde da je Botičeli imao jednu, nikad ostvarenu ljubav: udatu plemićkinju po imenu Simoneta Vespuči (Simonetta Vespucci). One romantične duše koje vole da veruju u večnu ljubav takođe su mišljenja da je upravo ova dama bila model Sandru dok je slikao možda svoju najpoznatiju sliku, Rađanje Venere. Iako je umrla mlada, ona je živela u umetnikovoj duši, te se njen lik provlači kroz većinu njegovih slika. Prema predanju, Botičeli je zatražio da bude sahranjen pored nje u crkvi Ognissanti (Svi sveti), a ta želja je ispunjena oko 34 godine nakon njegove smrti.
Prema modernim istraživanjima, u pitanje je dovedena Botičelijeva seksualnost, te su one “neromantičarske” duše mišljenja da je umetnik bio homoseksualac. Kojeg god da ste mišljenja, nijedna informacija iz njegovog privatnog života ne može da umanji lepotu i božanstvenost njegovog stvaralaštva.
Botičelijev stil slikanja karakterišu snažni, graciozni potezi četkicom i uzburkane linearne konture. Njegova tela su mršava, lišena su težine i mišićne snage. Čini se kao da lebde čak i kada dodiruju tlo. Lica su blaga i elegantna, težio je da predstavi savršenstvo. Lepota njegovih likova je svevremena, i budi divljenje u svakoj novoj generaciji.
Neka od Botičelijevih najpoznatijih dela su: Rađanje Venere (Nascita di Venere), Proleće (Primavera), Tvrđava (La Fortezza), prva dokumentovana Botičelijeva slika, Bogorodica sa Hristom i anđelima (Madonna col Bambino e due angeli), Mladić sa medaljom Kozima Medičija (Ritratto d’uomo con medaglia di Cosimo il Vecchio), i tri freske u Sikstinskoj kapeli: Suđenje Mojsiju (Prove di Mosè), Iskušenja Hristova (Tentazioni di Cristo) i Kažnjavanje pobunjenika (Punizione dei ribelli).
Kada se nađete na jednom mestu u kom je smešten veliki deo kulturno-istorijskog nasleđa, teško je reći šta vas je najviše oduševilo. To je kao kada probate sve čokoladice iz bombonjere pa vam je teško da se odlučite koja vam je bila najukusnija. Velika imena krase galeriju Ufici i privlače ogroman broj turista svake godine, i svako od njih oduzima vam dah kako prelazite iz prostorije u prostoriju. Ja nisam mogla, niti ću ikada moći da izdvojim tu jednu posebnu sliku ili skulpturu i da je označim kao “omiljenu”, ali nije bez razloga najveća gužva oko slike Rađanje Venere… Kao što je prva asocijacija na Luvr – Leonardo, tako su i Sandro Botičeli i njegove Venere simbol Uficija.
A što se tiče stvari kojih sam se odrekla zarad ovog neponovljivog iskustva i zarad susreta sa Sandrovim Venerama, i one su došle ili će doći na svoje. H&M me je sačekao i u Rimu, a Galleria dell‘Accademia je moja sledeći put, samo da me vepar ne ispali za novu posetu Firenci.
Tamara Đokić se nikada ne miri sa porazima. Večiti je optimista, uvek obasjana njenim Suncem, ambiciozna jer kao što je Pikaso rekao: “Ko hoće nešto da uradi, nađe način, ko neće ništa da učini, nađe opravdanje.”
