Uopšte nije pitanje da li su deci potrebna ovakva uputstva. Pitanje je kako, kao roditelji, da deci pružimo ta uputstva onda kad su im potrebna? I da ih zaista uputimo, praktično, jednostavno, tehnički i bez moralisanja. Kao kad im objašnjavamo kako da isprže jaje. Kad vam neko kaže da sperma pomalo izgleda kao belance, što se tiče gustine i ljigavosti, to zaista pomaže da se ne zaprepastite kad je prvi put osetite na ruci.
Kada je pravi trenutak za informaciju? Pa, kad se pojave pitanja. Navika da pošteno, jednostavno i jasno odgovarate na dečija pitanja, pomoći će i kod nezgodnih pitanja. Recept je isti. Bez prenemaganja i ustručavanja, jasno, prosto i slikovito. I bez moralnih pridika i zastrašivanja.
Sve što pokušamo da prikrijemo, ulepšamo, uvijemo u oblandu, zabranimo, osudimo ili slažemo, vratiće nam se u glavu kao bumerang, kroz loše iskustvo našeg deteta, koje će nas direktno pogoditi ili zbog kog će nas osuđivati što nismo bili pošteni.
Ako želimo da nam deca budu emotivno stabilna, seksualno pismena i sposobna da se nose sa svojim iskustvima, a valjda želimo, poštenje je najvažnije. Kad nas pitaju o našem iskustvu, treba da im ispričamo. Kad traže informaciju, treba da je pružimo. Ako ne znamo kako, možemo zamoliti dete da nam da malo vremena da se obavestimo i da smislimo kako da mu objasnimo, a onda da to zaista i uradimo.
Ili više volimo da gledaju porniće, pokušavajući da odgonetnu šta se to traži u seksu i primajući iskrivljene poruke o intimi? A možda je bolje i da pročitaju nešto bednjikavo i nedovoljno informativno, što će više biti uzrok kikotanju i nagađanju, nego što će pružiti informaciju?
Pročitaj i ovo:
Stidljiva deca su buduće vođe?
Aleksina Đorđević
