Da li je Ivo Andrić, odličan poznavalac istorije srpskog naroda, pri pisanju pripovetke “Mara milosnica” bio inspirisan mukotrpnim životima princeze Olivere i Mare Branković, ili uopšte životom svih žena u tadašnjoj turskoj državi, ostaje pitanje, ali ono što se javlja kao istinita činjenica jeste da Olivera, kao i Mara Branković, njihovi životi, iliti stradanja – sve je to zaslužno pomena i poštovanja među srpskim čeljadima.
Zašto je Olivera toliko važna, pored sve ostale dece Lazara i Milice (Mare, Jelene, Dragane, Teodore, Stefana i Vuka)? I zašto njena žrtva ostaje nepoznata među mlađim generacijama? Šta je Olivera zapravo učinila što je od bitnog značaja za Srbiju? Koja je spona između života ovih dveju Srpkinja (Mare i Olivere)? I na kraju, u kakvoj je vezi Oliverino i Marino bitisanje sa “Marom milosnicom ” – književnim ostvarenjem našeg nobelovca?
Gradovi u kojima je Olivera živela
Princeza Olivera rođena je oko 1373. godine kao najmlađa kćer kneza Lazara i kneginje Milice. Nakon 1389. godine, kada je njen otac izgubio glavu na Kosovu, umesto Stefana Lazarevića, koji je u to vreme maloletno lice, na presto dolazi kneginja Milica. Stavljena u težak položaj odlučuje da, zajedno sa plemstvom i crkvenom jerarhijom, da svoju kćer u sultanov harem. Konačnu odluku o slanju Olivere Bajazitu donosi Državni sabor, krajem te strašne 1389. godine. Srpski narod je, prema predanjima, iz Kruševca ka Drenopolju, put Oliveri posuo ružama. A među mnogim ženama u haremu, Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene – kadune. Kako mnogi pišu, između sultana Bajazita i Olivere rodila se ljubav; ona je bila veoma poštovana, te joj je dozvoljeno da zadrži i svoju veru među Muslimanima. Svoj položaj Olivera je koristila da pomogne srpskom narodu.
Kneginja Olivera
Nesumnjivo, ove životne činjenice srpske princeze utkane su u Andrićevo delo. Naravno, istorijski detalji su izmenjeni i prilagođeni književnoj građi. Mara milosnica je, zapravo, sasvim obična devojka iz srpskog naroda koja će dopasti u ruke Veli-paši kod koga će provesti neko vreme kao njegova žena i ljubavnica, dok on ne ode i povede sve sa sobom (poslugu, živinu, stoku…) osim nje. Dok je živela sa njim, Mari je dozvoljeno da ostane do kraja verna svom Bogu, da posećuje crkvu i ispoveda se. Čak će se i Veli-paša sukobiti sa sveštenikom iz tog mesta, jer nije dozvoljavao Mari da prisustvuje crkvenim svečanostima.
Sličnosti zaista postoje, ali da li je Andrića inspirisala baš Oliverina tragična sudbina ili težak život Mare Branković, ostaje da se pitamo. Uostalom, zar ne bi onda dao glavnoj junakinji ime Olivera milosnica? Ili je Mara predstavnica i jedne i druge, i uopšte, predstavnica svih žena koje su, nakon pada Srbije pod tursku vlast, delile istu sudbinu ili, bolje rečeno, tragediju?
Mara Branković
Što se Oliverinog života tiče, možemo još i reći da je posle bitke kod Angore, 1402. godine, Tamerlan zarobio sultana Bajazita, ali i našu princezu. Sultan je osmog marta 1403. izvršio samoubistvo “zbog sramote nanete Oliveri”, a godinu dana kasnije princeza biva oslobođena zarobljeništva zahvaljujući bratu Stefanu Lazareviću, sa kojim će živeti sve do Stefanove smrti bivajući mu “verni pratilac, podstrekač, tešitelj, drug i savetnik”. O faktorima koji su uticali na to da Bajazit podigne ruku na sebe – u narodu su se stvarale različite verzije i slike. Naime, po jednom predanju, on i Olivera su pretrpeli strašne muke u Tamerlanovom zatočeništvu.
Bajazit je bio okovan lancima, gladan, žedan, hranjen često otpacima, dok je Olivera bila maltretirana u tom smislu što je naga do pasa, pred očima svoga muža, morala da peva i zabavlja dvorjane. Iz tog razloga, Bajazit, besan i nemoćan, udara glavom u rešetke kaveza sve do smrti. Olivera je, navodno, umrla nekoliko dana kasnije. No, istorija drugačije zbori. Naime, Tamerlan je cenio Oliveru i nije se surovo ophodio prema njenom mužu. No, Bajazit ipak umire u zatočeništvu, kao što sam već pomenula, a Olivera prelazi da živi kod brata. Nije se više udavala, nije imala potomaka, koliko je istoriji poznato, i ne zna se gde je sahranjena.
U knjizi “Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja” autori (Nikola Giljen, Olivera Šaranović i Sonja Jovićević) s pravom napominju da je ona “žrtva biblijskog karaktera, bogougodna i hristolika žrtva, prineta iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome narodu i otačinstvu”. Danas postoji i fond Olivere, koji je osnovan radi podrške projektima za očuvanje duhovnosti, srpske istorije i baštine, a koji je i izdao monografiju princeze na engleskom, ruskom i srpskom jeziku.
Život Mare Branković umnogome liči životu Olivere. Ona je jedna od sedam princeza koje su ušle u harem turskog sultana Murata Drugog, gde se nalazilo oko 300 žena, i druga princeza koja je ušla u harem nekog sultana. U Turskoj je živela sve do smrti sultana 1451. godine. Nakon povratka u Srbiju, uspeva da dobije imanje u Ježevu. Kako se ta zemlja nalazila na putu iz Srbije u Svetu Goru, to je postalo mesto gde su svraćali pobožni putnici na svom putovanju do Svete Gore, a Mara je pomagala pružajući im odmorište. Osim njih, pomagala je i brata Grgura, ujaka Tomu Kantakuzina i despoticu Jelenu (udovicu brata Lazara). Živela je oko 70 godina i umrla 1487.
Još možemo napomenuti interesantnu činjenicu da, dok je Oliverina majka, kneginja Milica, slavljena zbog hrabrog poduhvata i dok je narod shvatao njenu žrtvu davanja svoje kćeri u harem, smatravši je sveticom, Jerina je u narodu od strane pevača nazvana “prokletom”. Naš ugledni istoričar Čedomilj Mijatović davanje Mare turskom haremu opisao je ovako: “Kakav su prizor imali da vide te jeseni seljani u dolini moravskoj, kroz koju su prolazili svatovi Mare Branković!
Šta li su mislile i osećale gomile onoga dobroga naroda, koji rukama svojim zidajući gradove Jerinine ustima kune, rečima kalja, a opet, kad mu gospodare zaboli, i njega u srce takne, te suzama svojim pere danas jučerašnje kletve svoje – šta li su mislile i osećale gomile naroda gledajući kako se otegao dug i sjajan niz, blistajući se u skarlatu, zlatu i sjajnim pancirima, prelivajući se u raznobojnoj čohi i svilenim zastavama – gledajući kako se svatovi cara turskoga povijaju kroz hladovinaste stare šume srpske, kao sjajna šarena guja s krunom na glavi, noseći u zubima srpsku biser granu?!”
Dakle, bez obzira što je Mara, nova sultanija, ostala u svojoj veri i što je imala priličan uticaj na svog supružnika, posebno kada je reč o politici u vezi sa tadašnjom Srbijom, despotica se nalazi na stubu srama narodnog pevača. Kao da je zaboravljeno da je takvu odluku pre nje već donela i kneginja Milica, dajući svoju najmlađu kćer Oliveru turskom sultanu Bajazitu, istom onom koji je došao glave knezu Lazaru, njenom ocu, i vereniku joj Milošu Obiliću, za koga je, prema narodnom verovanju, trebala da se uda, a što je sprečeno Kosovskim bojem. Milica je, kako smo već pomenuli, postala svetica, a Jerina izdajica i prokletnica.
O Jerini pročitajte ovde.
O Milici pročitajte ovde.
Maja Panajotović je veliki sanjar! Voli ceo svet! Zaljubljena je u prirodu, obožava životinje, tufne, bubamare. Ne može da zamisli dan bez šoljice kafe, dragih osoba i knjige! Voli da drugima izazove smešak i smatra da je to njen smisao – činiti svet srećnijim i lepšim mestom!
