“Iluzionista” je definitivno najlepši umetnički film koji sam gledao u 2010. godini. Ovaj film je zasnovan na scenariju, napisanom davnih pedesetih, od strane jednog pantomimičara, glumca, reditelja po imenu Žak Tati (Jaques Tati), koji je sve ove godine ležao u totalnom zaboravu, dok ga se nije dokopao fantastični francuski reditelj Silvan Šome (Sylvain Chomet), koji od ovoga pravi maestralno delo u trajanju od 80 minuta.
Film “Iluzionista” prati priču i karijeru jednog mađioničara koji putuje svuda po Evropi, od grada to grada, tražeći zaposlenje, priliku da svoju odličnu tačku obmane iznese pred malom publikom. Biznis ne cveta kod ovog iluzioniste, i on sve teže i teže dobija aranžman, zbog pojave novih i konkuretnih vrsta zabave koje u trenutku imaju znatno veće tržište. Ovaj projekat oslikava kraj jedne ere, izumiranje umetnika kao što su klovnovi, mađioničari, lutkari i akrobate, prikazujući ih u napuštenim i jeftinim hotelima, neke sklone piću, a neke čak i samoubistvu. Naš junak ipak pripada sorti koja se bolje mentalno drži: iako dotučen, on i dalje nastavlja da se lakta. Sve teže i teže se boreći sa teškom situacijom, iznenada pronalazi novi smisao života kada upoznaje mladu spremačicu u Škotskoj po imenu Alis, i odlučuje da je uzme pod svoje. U nastavku priče se krije čar filma i njegova fantastična poruka – ako vam sada to otkrijem upropastio bih vam čitav ugođaj, tako da ću se prebaciti na druge segmente filma.
Svi koji su pogledali film na kojem je prethodna recenzija zasnovana, “The Triplets of Belleville”, znaće da ovaj izvanredni francuski reditelj radi sa starom, rukom crtanom animacijom, kombinujući je sa personalnim vizuelnim stilom, koji oscilira između poetičnog i bizarnog i jednostavno okrutnog. Iako Šome nije rob realizma, ipak izvlači odličan efekat iz nostalgičnih i melanholičnih segmenata, otkrivajući nijanse ljudskosti kod svojih likova, i formirajući kod publike osećaj krivice, sažaljenja i potrebu za iskupljenjem.
Animacija, iako zastarela i prevaziđena, zbilja je fantastična, pružajući nam sa svakim kadrom sliku punu simbolizma i alegorija. Narativ ovog projekta je zaista jednostavan, kao i sama priča, i izuzetno ga je lako pratiti, pogotovo zbog toga što poseduje minimum dijaloga. To što za ovaj film (u ovom momentu) ne postoji prevod, jer iako ne znate francuski jezik, film će vam sigurno biti razumljiv.
Ovo je jedan emotivno težak film sa užasno jakom porukom, i ono što dosta ljudi odbija od njega jeste donekle realna konkluzija koja svedoči psihologiji ljudskog ponašanja. Ovaj projekat je bogat humorom i mnoštvom veselih momenata, ali sadrži i dozu okrutnosti i cinizma, što ga čini tako realnim i uverljivim. Ništa manje od remek-dela: OBAVEZNO pogledati.
Ocena: 9/10
Goran Mirković je filmofil koji podjednako uživa i u ekstremno zanimljivim, i u ekstremno neinteresantnim filmovima, kao i verni pratilac skoro pa svih sitcom-a. Još kao bezbradi klinac obećao je sebi da će se ili on baviti filmom ili film baviti njime. Redovno svoje čitaoce obaveštava o tome “Kakav je film”
