“Bravo, sine, još samo udaja i gotovo!”

“Šta, bre, pričaš, deda?! Tek sam 20 napunila!”

“Pa, to ti je, sine. Muž, dete i unučići…”, reče mi sedokosi metuzalem.

Dovoljno je reći da sam se pošteno namučila da vratim prijatni osmeh na lice.

Iako sam porodični susret provela u tihom besu, moram da priznam da me je dedin komentar naterao na razmišljanje. Pokušavam da pređem generacijski jaz. Ipak, nije deda kriv. Ko zna šta se dešavalo u njegovom vremenu? Ne preostaje mi ništa drugo nego da zamišljam i tako razotkrijem razlike između dva veka, između dva života – sadašnjeg i prošlog, onog za koji ovaj metuzalem još uvek misli da je najbolji i najispravniji.

Godina je 1950. Dvadesetpetogodišnja domaćica sedi za stolom i strpljivo čeka muža. Pali cigaretu, dosađuje se, sekunde se otežu. Petogodišnje dete spava. Kuća je čista. Večera na stolu. Konačno se čuje okret ključa i ona dobija nežan poljubac voljenog muža. Sede jedno vreme u tišini, dok ona ne krene da se jada i kuka o komšiničinim hrizantemama koje su, za divno čudo, lepše od njenih. Ona kokoška preko puta laže da ide na posao. Ne mari to što je i ona sama završila učiteljski, sve ostale koje su zaposlene mora da se kurvaju. Priča svom dragom o novom receptu. Možda ga napravi sutra.

Godina je 2012. Dvadesetpetogodišnja žena ustaje ranom zorom. Posle jutarnje kafe, vreme je za sat vremena joge ili pilatesa. Voda, žitarice, nula posto masti, obavezno bez toksina i nikotina – zdrav život. Umesto muzike, čuju se zvuci prvih jutarnjih vesti. Tuš i odeća po poslednjoj modi. Provera mejlova, društvenih mreža i vremenske prognoze. Sada su informacije najbitnije. Žurnim korakom dvadesetpetogodišnjakinja otvara vrata kancelarije i seda za radni sto. Nema vremena za gubljenje, počinje da piše izveštaj ili će propustiti krajnji rok. Možda je unaprede uskoro. Na kraju dana, iscrpljena, ali sa osmehom na licu, nalazi se sa dečkom. Lepo im je, ali njemu smeta što ne provode dovoljno vremena zajedno. Njoj je žao, ali karijera, ipak, ostaje na prvom mestu.

Pola veka donelo je promene ne samo na globalnom već i na ličnom planu. Nekome je možda san da postane voljena majka, ali ne može se poreći da je takav način života, sličan životu nečije bake, veoma miran i prožet apatijom. Ne, deda, ja tu sebe ne mogu da zamislim. Dinamičnost, brzina, potreba za informacijama jesu najupečatljivije karakteristike današnjice. Dosadi monotonija jednostavnog života. Dosadi i neprekidna briga za život i zdravlje drugog. Vreme je staviti sebe na prvo mesto, vreme je uzeti mini-odmor od svega, pa čak i od voljenih. Hvala na dobronamernim željama, ali ipak ostajem verna 21. veku.


Alice Lavide voli da piše pod pseudonimom i za sebe kaže da mnogo više vremena provodi u oblacima nego na zemlji. Priznaje da je zavisnik od kafe, i ne namerava da prestane da je pije. Neil Gaiman, Terry Pratchett i Douglas Adams su joj najveći uzori i najdraži pisci. Ne bi mogla da preživi u svetu bez tehnologije. “In the beginning the Universe was created. This has made a lot of people very angry and has been widely regarded as a bad move. “ – Douglas Adams

Editors choice