Ako ikada odem, ne zaboravi da sam te voleo

Ako ikada odem, ne zaboravi da sam te voleo

Ako ikada odem, neću zaboraviti da se okrenem, srećan što sam te imao, tebe, satkanu od snova i hitrih koraka, bujice reči i požudnih dodira. Tebe, okupanu tirkiznim plavetnilom. Tebe, prozirnu i meku, besramnu i ponosnu. Tebe, koja dišeš proleće i voliš žabice i ljuljaške. Tebe, najlepšu ženu, a nezrelu devojčicu. Tebe, razmaženu i srčanu.

Ako ikada odem, neću zaboraviti da sam te želeo, tebe, pospanu i nagu, sa kožom mekom kao svila i tenom boje kakaoa. Tebe, predivnu, sa kosom rasutom po beloj postelji, sklupčanu u mom zagrljaju.

Ako ikada odem, neću zaboraviti kako sam te voleo. Ni mokre zagrljaje, ni poljupce na ramenu, ni tvoj tanak struk i ruku u mojoj ruci. I tvoja bosa, hladna stopala i drage reči bojažljivo izrečene u tišini ljubičaste noći, tu kod nekog jezera kada si disala mene, a ja sam disao tebe. Ni moje čvrste šake na tvojim malim, nežnim grudima, ni kako si mirisala na kamilicu i strast.

slika 16 Ako ikada odem, ne zaboravi da sam te voleo

Najlepša sećanja skupljaju se uvek u dvoje

Ako ikada odem, nemoj da se promeniš. Ostani uvek ti. Ti, do srži raskošna, sa divnim očima poput klikera i najveselijim osmehom na svetu. Ti, sa srcem na dlanu. Ti, užasno neobična, a najdivnije obična.

Ako ikada odem, nemoj da me zaboraviš. Sok od zove u sunčana jutra i ljubičaste perunike, ni kamenu klupu, ni naše korake na trgovima Madrida, ni vrelinu španskog sunca. Ni talase sreće u blatnjavom sokaku, ni želju ispod punog meseca. Ne zaboravi ni pečeno kestenje u februarskim noćima, crveni karmin na beloj košulji, ni debelu ciganku koja je u tvom dlanu videla nas. Nas zauvek.

Ako ikada odem, ne zaboravi da sam bio tu, uvek. Sa svim onim snovima o večnoj ljubavi i obećanjima da si samo moja, sa nespretnim letovima do tvojih visina i sa neizbrisivim osmehom. Bio sam tu, sa ogromnim štitom od tuge i samoće, od sumnje i hladnoće. Bio sam tu da te naučim da ljubav nije samo bajka za odrasle. Da ona bude, pa raste i gradi se, pa živi i traje. I da, ponekad, ne umire… Nikada.

Ako ikada odem, ne zaboravi da sam voleo samo tebe. Tebe, do srži raskošnu!


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”