Ako ikada odem, neću zaboraviti da se okrenem, srećan što sam te imao, tebe, satkanu od snova i hitrih koraka, bujice reči i požudnih dodira. Tebe, okupanu tirkiznim plavetnilom. Tebe, prozirnu i meku, besramnu i ponosnu. Tebe, koja dišeš proleće i voliš žabice i ljuljaške. Tebe, najlepšu ženu, a nezrelu devojčicu. Tebe, razmaženu i srčanu.

Ako ikada odem, neću zaboraviti da sam te želeo, tebe, pospanu i nagu, sa kožom mekom kao svila i tenom boje kakaoa. Tebe, predivnu, sa kosom rasutom po beloj postelji, sklupčanu u mom zagrljaju.

Ako ikada odem, neću zaboraviti kako sam te voleo. Ni mokre zagrljaje, ni poljupce na ramenu, ni tvoj tanak struk i ruku u mojoj ruci. I tvoja bosa, hladna stopala i drage reči bojažljivo izrečene u tišini ljubičaste noći, tu kod nekog jezera kada si disala mene, a ja sam disao tebe. Ni moje čvrste šake na tvojim malim, nežnim grudima, ni kako si mirisala na kamilicu i strast.

slika 16 Ako ikada odem, ne zaboravi da sam te voleo

Najlepša sećanja skupljaju se uvek u dvoje

Ako ikada odem, nemoj da se promeniš. Ostani uvek ti. Ti, do srži raskošna, sa divnim očima poput klikera i najveselijim osmehom na svetu. Ti, sa srcem na dlanu. Ti, užasno neobična, a najdivnije obična.

Ako ikada odem, nemoj da me zaboraviš. Sok od zove u sunčana jutra i ljubičaste perunike, ni kamenu klupu, ni naše korake na trgovima Madrida, ni vrelinu španskog sunca. Ni talase sreće u blatnjavom sokaku, ni želju ispod punog meseca. Ne zaboravi ni pečeno kestenje u februarskim noćima, crveni karmin na beloj košulji, ni debelu ciganku koja je u tvom dlanu videla nas. Nas zauvek.

Ako ikada odem, ne zaboravi da sam bio tu, uvek. Sa svim onim snovima o večnoj ljubavi i obećanjima da si samo moja, sa nespretnim letovima do tvojih visina i sa neizbrisivim osmehom. Bio sam tu, sa ogromnim štitom od tuge i samoće, od sumnje i hladnoće. Bio sam tu da te naučim da ljubav nije samo bajka za odrasle. Da ona bude, pa raste i gradi se, pa živi i traje. I da, ponekad, ne umire… Nikada.

Ako ikada odem, ne zaboravi da sam voleo samo tebe. Tebe, do srži raskošnu!


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”

Editors choice