Al’ se nekad dobro pilo baš

Al’ se nekad dobro pilo baš

Kafane su danas sramota, ruglo i zanimljive su jedino starcima koji danas žive onako kako smo mi nekada. Mada, kafane još uvek mogu da privuku nostalgičare koji žale za trenucima bezbrižnosti. Elem, kafana je nekada imala ulogu vaspitne ustanove, kulturne institucije i narodne kuhinje. Tada se jelo i pilo u kafani za manje para nego što je trebalo kod kuće. Kafana pripada zlatnom dobu jednakosti, tada se nismo, bar u ovoj meri, opterećivali klasama, staležima i nivoima, a možda se nekada samo bolje pilo.

Slika130 Al’ se nekad dobro pilo baš

Kafano, koliko samo uspomena čuvaš

Koliko god da su kafane radile prekovremeno, koliko god da je tu čaša, tanjira, ponekad i noseva polomljeno, one su imale veoma uredan raspored gostiju.

Pre podne je bilo rezvervisano za ljude koji su prodavali voće i povrće na pijaci, koje na tezgi neko menja ili ne menja, to nije ni važno, jer se nekad loše kralo i zbog kilo ukradenog paradajza, nisi mogao propasti. Baš u to doba dana, za one male čaše se hvataju zadebljali i grubi prsti seljaka koji nas hrane, i nama to nije smetalo jer smo iz iste te ruke jeli, sa tim rukama se cenkali, ista ruka nam je udarala meru-prekomeru u stilu “ruka ruku mije”. No, dosta, ovi ljudi su bili kratko tu, doduše neki i duže, ali njihov značaj je veliki. Inspirisana njima, kafana se dosetila sporedne delatnosti koja beše, možda i najskuplja usluga, a pogotovo zimi kada nazebemo. Naime, dosetile su se da naplaćuju usluge toaleta. Ova vrsta prihoda se nije kucala na kasi i tako je nastalo popularno radno mesto baba-sere, to je siva ekonomija.

Kafanski sat kuca podne, što znači da je vreme da pomenem studente. Redovne, vanredne, talentovane, načitane, pročitane, večite studente. Tada se mogu videti studenti koji idu ili dolaze sa ispita, koji slave ili se teše, ili opet, ubijaju tremu nekom brzom ljutom, iz istih onih čašica iz kojih su pili pijačari. Te čaše su oprane, ili nisu, to nije bilo naročito važno. E, koliko je kafana diploma videla, toliko neće nijedan današnji direktor ljudskih resursa. Koliko se opravdanja zbog izostanaka u kafani napisalo, u domu zdravlja, danas nikad neće. Koliko je bolovanja i porodiljskog u kafani odobreno, u ovom vremenu tek neće, jer ovi termini rapidno zastarevaju. Koliko je poštenih, a unosnih ugovora u kafani potpisano, toliko u Briselu nikad neće.

No, kafanski sat kuca 15h, pa je vreme da malo pričamo o službenicima koji se vraćaju sa posla. Ovo je najmnogobrojnija klijentela kafanskih gostiju. Uvek traže stolicu ili klupu više, naručuju cele flaše sabranih dela rakije, šljivovice, dunjevače, plodovače. I bokale vina takođe – crnog i belog. Ako je trebalo neko da ti završi neki posao u državnom sektoru, ništa lakše, kupi prasećeg pečenja i rešeno. Ako nemaš para, ne brini, neće oni ostati gladni. Obrokovaće o trošku firme, tako bogato, da će im donostiti kiselu vodu i duple kafe u onim šoljama što imaju deblju plavu crtu na vrhu, da li ih se sećate?

Jedino je u to vreme kafana bila dupke puna, kad su se tu mogli videti i novinari koji su tražili neku senzaciju, i uvek je nalazili. Jer, ako se nije dogodilo u kafani, onda se nije dogodilo uopšte.

Pala je noć, a uveče su svi isti, svi dođu, jedu i piju zajedno, i svako velikodušno da ono čega ima najviše. Službenici časte, to im je u nadležnosti, pijačari sirom i kajmakom, studenti desetkama i mladim duhom dižu atmosferu penjanjem na stolove. Ali se tu ipak neko razlikuje. Pogodite ko? Njihova malenkost, orkestar i kafanska pevačica. I tako, veselo i berićetno do zore. Kada nestane para, muzika se plaća zlatnim satovima, a ponekad i onima koji liče na zlatne. Srbi smo mi, za pesmu sve, čak i ono što nemamo. Kako bilo, koliko para nemaš u džepu, toliko dobro si se proveo. A ako se ne sećaš gde su ti pare, onda si se sjajno proveo – pare su ti u kafani.

Nego, piscu se osušilo grlo od ovolike priče, pa bi da ga zalije kajsijom, i onako pijan izbrblja nešto svoje. Slušajući svoje roditelje, koji su mu pričali ovo što je on vama, dobio je želju da živi u njihovom vremenu. Beograd ima puno kafana, ali, nažalost, više zatvorenih. Istina, ima jedna posebna kafana u Beogradu, koja je starija od nekih crkvi, opanaka, Turaka, i još uvek intrigira i provocira sve. Kafana koju vole svi, još uvek se pita gde ste vi.

Izvori fotografija: blic.rs, blog.b92.net


Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.