Living in a material world… pevušila je Lepa B. za svetsko tržište (poređenje se odnosi isključivo na sposobnost prodavanja magle). I tu je kraj stihovima koje bih mogla uključiti u svoju priču, novelu o običnoj i umereno poremećenoj devojci.

U ranom detinjstvu, periodu kada su mi poliester i pamuk bili sinonimi i kada je jedino bilo bitno da stvari budu roze boje, nije postojala svest o novcu. Tata je odlazio na posao, mama je takođe radila, ja sam pošteno odrađivala svoje uloge: crtala sve nas u krivoj kući, petsto puta ponavljala: “Kako Nina od prekoputa ima or’ginal barbiku iz robne kuće” (deco, tada je Ušće za nas bilo čardak ni na nebu ni na zemlji), malo mislila na ruku lutke koju sam zagubila, malo plakala i na kraju dobila plavokosu plastičnu princezu. (I mislim da nije fora što je Đepeto oživeo sve te lutke, pa ih sada viđam i kad odem da kupim jogurt).

Sjaj u očima i cerekanje je mojim roditeljima bio dovoljan podstrek da rade još više i obezbede sve što mi je bilo potrebno (a ponekad i ono nepotrebno – nije da su patike baš morale da svetle). Vremenom su se pojavile nove đakonije i, iscrpljena od plakanja, počela sam da prihvatam “ne” kao odgovor. I dalje sam bila srećna, ali su mi baš nekako nedostajale te “lošure”.

Onda je kucnuo čas da se krene u školu i tada mi je već bilo dozvoljeno da sama raspolažem određenom svotom novca. (Koliko mi je to bilo zanimljivo pokazuje običaj da nisam išla kući dok za preostalih deset para ne kupim žvaku).

U pubertetu su se apetiti podigli do alavosti, ali sam već sažvakala negaciju, pa sam tek jednom mesečno izlagala svoj “buy me” spisak. Fenotip se menjao, šiške više nisu bile u modi, pa je u duhu promene došla i ideja da se pridružim akademskim građanima (kasnije kolegama sa biroa).

Godine su se nizale, cigarete su postale štetne, čulo se ponešto o globalnom zagrevanju, Tito je postao zločinac, a novac je i dalje bio bitan i neizbežan.

Njime se ni danas ne kupuju sreća, ljubav i zdravlje, ali u vremenu kada nam je najviše potreban, postao je zabranjen. Pojavila se nova zapovest – Voli duh, jedi travu, mrzi novac, pa kako to obično ide, oformila se i grupa koja je bila odlučna da istrebi sve one koji žele da putuju bez porodičnog ranca na leđima, imaju 20 pari cipela, u pozorištu vide nešto više od reflektora, jedu u restoranima u kojima se za bubu u jelu ne kaže: “To su naše domaće” ili čuju omiljenu grupu uživo.

Ubrzo je stigla etiketa “materijalisti”. Da bi izbegli kamenovanje, materijalisti su počeli da se skrivaju u katakombama, ali kada su se zasitili memle, počeli su da pričaju ono što su duhovnjaci želeli da čuju: “Jebeš pare, bitno je društvo. Radim neku glupost, to me ne zanima. Što da punim džepove onom seronji od gazde! Taj bi babu za dinar prodao! Vidi onu sponzorušu, Gucci joj je omiljeni filozof! Onaj slepac otišao preko da briše Nemcima bulju, a ovde gradi kuću na sprat!”

Mržnja i predrasude su dopingom dobijale mišiće, a knjige, muzika, filmovi i bilo koja druga vrsta duhovne satisfakcije su se proširili kao jedina prihvatljiva vera.

U potaji su ti isti duhovnjaci maštali o devojkama sa Fashion TV-a, BMW-ovom trolitarskom turbo motoru, odmoru na egzotičnom ostrvu i boljem društvenom statusu. Sve to podrazumeva krv, suze i znoj, pa je mnogo praktičnije urasti u kauč, socijalizovati se u kladionici i skupljati pljuvačku za protivnike, ljude koji su drugačiji.

Nisu sve devojke koje kažu da su ambiciozne – sponzoruše, nisu momci koji vole kola prirodno osakaćeni, nisu sportisti plaćenici i nije greh biti svestan vrednosti novca. Neki su sa zadovoljstvom provodili dane na klupici ispred zgrade i žickali pare za pivo, neki i danas nađu vremena za to, ali neki jednostavno prošire svoju viziju sreće. Pored svih stavki kao što su porodica, dečko/devojka, prijatelji, Charles Bukowski, Bruce Springsteen i Van Gogh, uguraju se i odeća, izlasci, nameštaj i gomila drugih stvari koje, istina, ne vrede ništa bez prve postave, ali koje imaju svoje mesto.

Devojka iz priče je promenila mnogo stavova i zapalila bar stotinjak svojih nikada, ali je spremna javno da prizna da se ne odriče svoje materijalističke sekte. I, ako neko ima nešto protiv, ne vredi da baca kamen, jer od sutra nosim šlem.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice