Baletanke na lomaču

Baletanke na lomaču

strana 1 od 3

Ako nešto može da me ubije u pojam, to su tzv. “sedeljke” – skupljanja osrednjih ljudi sa prosečnim primanjima, koji piju blage koktelčiće u prisustvu svojih dugogodišnjih patnera, pritom iznoseći utiske sa jednog od Sergejevih koncerata. Na takvim “iventima” obavezno se nađe i poneki slučaj kao ja – osoba sa epitetom samotnjaka, kojoj je smisao života u izlascima, montiranju, i jurenju karijere. Ima li šta loše u tome? Po mom mišljenju nema, ali da odmah pređemo na suštinu. Razgovor se poveo o devojkama koje na ulicu ne izlaze bez maskare.

“Ja prva ne izlazim napolje bez šminke”, oglasi se Branka, “mislim, ne patim od toga, ali jednostavno sam navikla da uvek imam čistu kosu, pristojnu garderobu i koliko-toliko šminke na sebi”.

“Ja takođe”, eto i mene pametnice, “ne da ne izlazim napolje u trenerci, ja zapravo nemam nijednu trenerku u svom ormaru.”

Osetih kako nas Debela strelja pogledom.

lepota Baletanke na lomaču

“Ja maskaru stavljam u proseku jednom godišnje. Lepa sam bez šminke, i moj dečko me voli takvu kakva sam.”

Masa joj je klicala. Sestro slatka! Lepa si bez šminke! Pozadina ti je ko SSSR pre raspada, kosurdača ko raspleten Sirogojno džemper i ti se još hvališ tim! Da zlo bude veće, neko je spomenuo devojke koje se farbaju.

“Farba? Sačuvaj me Bože! Ajd nek’ se nađe neka koja ima lepšu kosu od mene! U životu je nisam ofarbala! Ponekad iščupam neku sedu, i to je sve što radim sa njom, jedino je malo bezveze kad mi ta seda dlaka pukne na pola, pa onda ne mogu da otkinem ostatak.”