Balkanski anđeli

Balkanski anđeli

Stanija je, kratko i jasno, starleta. Ima 26 godina, svoj sajt a na sajtu piše da ima i biografiju. Tako mlada a već simbol i to onaj sa prefikson “sex”, tako mlada a već horde fanova i hejtera nosi na svojim nežnim i lepim leđima. Sprdnja je najčešći odgovor na njenu pojavu a ta ista pojava dokaz je da se i u sprdanju može biti licemeran. Jer, šale se i kolutaju očima i devojčice koje još nisu starlete, a želele bi, masne viceve pričaju i momci kojima ne bi smetalo da ih Stanija pozove u mrak. I svi, ne štedeći ironiju, tragaju za objašnjenjem zanimanja “starleta”. Uključio sam se. Šta starlete rade? Od čega žive? Moraju li imati neki talenat?

Untitled 14 Balkanski anđeli

Verovali ili ne - skoro vršnjaci i svakako zemljaci

Reč je italijanskog porekla i doslovno označava zvezdicu, još-malo-pa-zvezdu. Na odjavnim špicama holivudskih filmova ova etiketa se odnosi na sporedne uloge. U srpskom medijskom životu, do poslednjeg budžaka u koji paparazzo, plaćen na sat, može proturiti vrat i objektiv, starleta je sinonim za raskalašnu gradsku lepoticu koja u sopstvenoj režiji manipuliše svojim fizičkim atributima. Da li će se, za čašu česmovče, slikati za naslovnu stranu muškog magazina koji kuburi sa reklamama i jedva opstaje ali će joj, eto, pružiti šansu ili će snimiti kućni porno sa nekim srećnikom kog će se ćaća odreći sutra ujutru – svejedno je. O tome odlučuje sama starleta, lakonoga i hitra čim registruje prisustvo kamere ili fotoaparata u radijusu od dva kilometra. Ta navala na objektive i tiskanje uz starove koji su nekada bili starlete, nije izum ovih devojaka. Guraju se mnogi. I oni sa kojima se ne sprdaju. Bar ne tako javno. Od nečega se mora početi. One su na vreme ovladale zanatom. Prisustvo ne vredi ni pet para ako nije registrovano, a najzapaženije će biti ukoliko se kreću u dobrom društvu.

Sledeći nivo je ovladavanje retorikom. Za strlete koje, iako su u suprotno mnogi ubeđeni, obično nisu glupe, ovo je više nego jednostavno. Ne mora se čak ni vežbati. Dovoljno je samo od puberteta na ovamo gledati domaće televizije nekoliko sati dnevno i listati tabloide barem svaki drugi dan. Tako se vrlo lako nauči kako govoriti o sebi u superlativu, skromnom ili nadrkanom – zavisi od stila zvezde, kako ostaviti neki od najcenjenijih utisaka. U igri su: rajska duša, požrtvovana majka, verna žena, devojka podrška, nezavisna i ambiciozna mlada žena. Starlete se pop pravilu odlučuju za ovo poslednje. Sa njihovim imidžom se slaže to da sve konce drže u svojim rukama, da mogu same, da vrte muškarce oko prsta, da im rade baš sve ono što oni rade ženama, da satiru žene koje im se nađu na putu. I sama Stanija o sebi kaže da je samouverena, buntovna ii svesna svoje snage.

Zatim kreće pozajmljivanje nijansi drugih modela. Starleta može biti žrtva jer su joj „ukrali“ fotografije na kojima je obnažena. Ali, budući jaka i hrabra, ona će umeti da profitira od tog nečastivog čina koji, htela to ona ili ne htela, donosi slavu preko noći. Blam bi bio da jedna takva devojka ne ume i ne može da se sa tom, ničim izazvanom, slavom izbori. A htela je samo malo da se zabavi za sopstveni ćef i među svoja četiri zida. Sad, zavisno od toga, koliko slave želi – opredeliće se za fotografije ili video, slikaće se sama kao Stanija “u ogledalo” ili u muškom društvu. I sve će to pokriti onako kako su to radile njene slavne medijske pretkinje. Starleta nije ni revolucionar ni edukator. Zašto bi baš ona bila ta budala koja će da se bori za bolji svet, koja će da prekida krug licemerja u ime nekakve precenjene a suštinski neisplative isrenosti? Patrijarhat joj ide na ruku. Laganje je slatko, a foliranje neodoljivo posebno kada je začinjeno treperenjem dugih veštačkih trepavica.

Za razliku od sponzoruše kojoj je dovoljno da se svije uz čvrste pektoralise platežnog pratioca, starleta, baš kao i njoj srodne sorte, recimo supruga fudblera ili devojka tajkuna, želi nešto svoje. Ne u smislu privređivanja jer joj je kao bezveze da rabi partnera, već u smislu famoznog – ličnog pečata. Ko tvrdi da sponzoruša predstvalja model koji nije evoluirao greši. Sada su na sceni sponzoruše koje imaju “svoje ja”, one više nisu nonejmovi tapacirani lakiranim pitonima i prirodnim krznom. One žele više. Žele da se o njima govori. I da imaju i da ih ima. Sa lakoćom galopiraju do VIP etikete pokazujući nam koliko je „važnost“ u Srbiji obesmišljena. Uvredljiva čak. Za njih je zamalo-pa-zvezda dovoljno, jer garantuje prisutnost  koja, čak i kada je svedena na poluanonimnost, povećava šanse.

Reč je o emancipaciji u kontrasmeru. Muškarac ostaje zaštitnik u prevodu – mali ili veliki privrednik, koji redovno ispunjava svoje obaveze u “a-pe-er-u” ili ortačke dilove iza zatvorenih vrata. Ona mu je i dalje “na teretu”, ali sada je i ona teret prekontaminiranom srpskom medijskom prostoru. Ono što zaradi koristi isključivo za sopstvene krpičaste hobije. Zbog toga se ne slažem sa onima koji u sudaru sa doteranim sisama na izvol’te uz etiketu starleta obično dodaju “slobodoumna”. Ili neko još uvek tvrdi da je u Srbiji potrebna hrabrost da bi se u skinule gaće samo za oči i duše miliona? Taj koji tako misli neka ide kod Suzane Mančić da zajedno oplakuju njene ukradene kućne snimke. U zemlji čiji je javni prostor pornografski do najsitnije čestice, biti go i vreo ne znači slobodoumnost već uklapanje. Starlete nisu slobodoumne, one su neinhibirane.

Čitajući biografiju devojke čije preživljavanje na egzotičnom ostrvu ovih dana postaje televizijska zabava bez konkurencije, ne mogu da prestanem da razmišljam o tekstu koji je o Andreju Pejiću napisala Dubravka Ugrešić. Nazvala ga je spektakularnom pesnicom (figom) koja je pogodila sve okoštale, primitivne, zadrte balkanske njuške. One koje se nad njim zgražavaju drkajući na Staniju na lijani. Njih dvoje su otprilike vršnjaci. Oboje potiču iz regiona. On iz Bosne, ona iz Hrvatske. Reč je o poslednjim generacijama nekadašnje Jugoslavije čiji su pripadnici zakasnili za bratstvo, jedinstvo i pionirske marame. Rođeni su u osvit ratova, rasli su u okruženju moralnog i fizičkog razaranja. Možda su to dva najdominantnija ishodišta jedne surove drame koja govori o uzdiznju taloga i vladavini ludila. Da li su njih dvoje suprotstavljene slike bekstva i uklapanja, neprihvatanja i prihvatanja igre, srećnih i nesrećnih okolnosti, stvarnog svetskog ili lažnog, sirotinjskog balkanskog glamura. Jedno koje inspiriše svet i nervira Balkan i drugo koje je Balkanu pokazuje njegovu sopstvenu tvorevinu sa kojom se javno šegači a tajno traži siguran link za brzi download privatne radinosti.

Da li bi Andrej danas bio anksiozni autsajder siguran samo u mraku nekog gej kluba, na svetlu dana osuđen na to da se neprestno osvrće ne bi li video ko mu se prikrada iza leđa? Odnosno, da li bi Stanija, inače studentkinja ekonomije, radila u nekoj švajcarskoj banci sprdajući se da devojkama koje sanjaju da postanu nasmejani anđeli Hjua Hefnera? Preciznije, šta nas čeka sa generacijama autsajdera i starleta, sa uplašenima i bahatima. Šta su ta deca još mogla postati, u čemu su još mogla da prepoznaju šansu osim u preskakanju ili uranjanju u blato?


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana, zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.