Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Postoji negde usred okeana maleno ostrvo. Ono nije ucrtano ni na jednoj mapi, ni u jednoj enciklopediji ili atlasu nije zapisano njegovo ime. Do njega se stiže slučajno. Tu slobodno žive i košuta i ris, po njegovim palmama vragolasto se jure raznobojni papagaji i svako biće ushićeno pozdravlja svaki topao sunčev zrak.

Igrom sudbine, na tom divljem ostrvu su se našli Indijanac, Crnac i brodolomnik iz Evrope. Uvučeni u sebe kao u neku neprobojnu ljušturu nisu primećivali jedan drugog, kao ni sveže zelenilo, trave, ni milovanje vetra.

Sedeći pod krunom palme, beli čovek se zabavljao deljući komad svežeg drveta, sve dok sasvim slučajno nije poprimio dobro poznat kruškast oblik za koji je mogao da razapne žilave travke umesto žica.

Na drugom kraju, crni čovek je koracima premeravao ostrvo, a zatim je umoran seo i pucnuo prstima punim urođenog ritma svojstvenim samo narodima njegove rase… Zatim još jednom, odbrojavajući neke zamišljene note.

Pogledom uprtim negde miljama i vekovima daleko, Indijanac je kao stena stajao na obali i posmatrao kako usijana lopta tone u okean. A onda..

Odjednom, tišinu sutona je zaparao nežni zvuk primitivne gitare. To je Evropljanin prebirao pažljivo prstima po svom tek napravljenom instrumentu. U tom trenutku, kao da je svaki od ta tri čoveka postao svestan druga dva i kao u transu su se skupili na proplanku. Sve brže i brže je crni čovek dobovao po šupljem kokosu. Njegovi tanki prsti su leteli, a crno mišićavo telo se povijalo u ritmu muzike. Sve lepše je Belac birao tonove na gitari, a iz Indijančevog grla izvila se drevna pesma puna osećanja i nekog tužnog prizvuka. Sekunde su se pretvarale u minute, a minuti u sate, svirali su tako dugo i dugo bez prestanka, najpre nesvesno, a zatim osmehujući se jedan drugome.

Bio je to jedinstven koncert usred okeana. Bila je to jedinstvena umetnost i prijateljstvo u kome nije izgovorena ni jedna jedina reč. A to nije bilo ni potrebno.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.

Editors choice