Bojana Maljević i Vesna Trivalić: “Otvorena vrata” osamnaest godina kasnije

Bojana Maljević i Vesna Trivalić: “Otvorena vrata” osamnaest godina kasnije

IMG 79491 Bojana Maljević i Vesna Trivalić: Otvorena vrata osamnaest godina kasnije

Milan Nikolić, pisac i novinar

Osamnaest godina kasnije humor junaka serije “Otvorena vrata” postao je deo svakodnevnog govora, žargona, replike običnog čoveka u najrazličitijim prilikama. Kao da je tek sada dočekao svoj trenutak. S obzirom na činjenicu da je snaga smeha, posebno onog obojenog makar i najtanjom nijansom ironije, ogromna, važno je “pročitati” sve poruke i sva značenja velikog oduševljenja sa kojim je sačekana vest o snimanju nastavka serije. Svi želimo da vidimo “šta je bilo posle”. Kao da nešto unapred znamo. Prilike su nam jasne, ali kako će Anđelići odgovoriti na njih, šta bi oni na našem mestu? Glumica Bojana Maljević rezimira sopstvene utiske o “onom i ovom vremenu”, virtuelnoj i realnoj Srbiji, podelama i etiketiranjima unutar nje, kao i o činjenici da je vest o nastavku “Otvorenih vrata” zasenila i vest sa kojom se tog dana sudarila. Naime, par sati kasnije Srbija je dobila novog predsednika.

WANNABE MAGAZINE: Interesovanje javnosti za nastavak serije “Otvorena vrata” je ogromno. Šta smatrate najprivlačnijim u specifičnom humoru porodice Anđelić-Jakovljević?

BOJANA MALJEVIĆ: Serija “Otvorena Vrata” imala je humor koji je išao ispred vremena u kome je nastao. U prilog tome govore činjenice da je serija danas popularnija nego kad se premijerno prikazivala. Možda to mlađe generacije ne znaju, ali nijedna druga serija nije naišla na takvu kontradiktornost u svojoj sudbini: od prvobitnog muka i ponekog smejanja krišom – do kultne serije sa više stotina hiljada ozbiljnih fanova. Ja volim onu Mihizovu rečenicu koja kaže da je ironija spasonosno sredstvo za održavanje kondicije zdrave inteligencije. Tako smo se i osećali, te ’94. i ’95. godine – kao da je stvaranje jedne takve, potpuno drugačije serije, bio najbolji odgovor protiv svega što je obeležavalo vreme u kome je stvarana. Zdravu inteligenciju valja održavati, bar povremeno (smeh), pa smo se ponovo okupili uz veliki entuzijazam. A najlepše je što postoji taj osećaj kao da se nikada nismo ni rastajali.

ov1 Bojana Maljević i Vesna Trivalić: Otvorena vrata osamnaest godina kasnije

Pravili ste tu paralelu građanske porodice pod sankcijama i građanske porodice u tranziciji. Iz vašeg ugla, šta spaja ta dva stanja generalno i da li je logično očekivati da će likovi biti umorniji i “luđi”?

Spaja ih propast građanske porodice. Ali i sankcije onda, a sada i tranzicija u Srbiji imaju predugo trajanje da bi se mogle nazvati stanjima. Oba perioda su izuzetno duga i teška, s tom razlikom da od sankcija nismo očekivali ništa osim promene vlasti, a od tranzicije smo očekivali mnogo i dobili poražavajuće malo. A i ta tranzicija je jedna izmišljotina i divan izvor za ironiju svake vrste. Biljana Srbljanović i Miloš Radović napisali su lep kraj ove detaljne eksplikacije nastavka u kojoj je objašnjeno šta je koji lik prošao unazad 18 godina. Kraj je kratak i glasi: “Ukratko, porodična tragedija”. Smejala sam se, ceo Vračar me je čuo. Na sve šta su smislili i napisali.

Nezavisno od serije, kako doživljavate savremenog Srbina koji je iz neslobode dospeo u čekanje, koje je apsurdna situacija prve vrste?

Ne znam kako da odgovorim na ovo pitanje. Koja je definicija “savremenog Srbina”? Ali prva asocijacija na apsurd iz pitanja je sledeće: pre par dana bila sam u Beču, sedeli smo u nekom restoranu gde nas je služio kelner, čovek iz Beograda, ekonomista. Otišao je, kaže, tek pre šest godina. Komentarisao je situaciju “čekanja” u zemlji uz zaključak: “Bar da nam uvedu neke sankcije, pa da možemo da švercujemo”. Pamtim to, jer je rečenica zvučala kao neka replika iz “Otvorenih Vrata”. Možda je to u ovom trenutku dovoljno o Beketu, Godou, neslobodi i čekanju. A najviše o apsurdu.

Govorili ste u jednom intervjuu o velikoj, generacijskoj smeni idola. Koju vrstu ličnosti ili sasvim konkretno, koga, vidite kao idola onih kojima godine dopuštaju da imaju idole?

Deca su različita i nažalost ima puno one koja su okrenuta estradi. S druge strane, decu ne treba potcenjivati, umeju da izaberu idole, znaju šta je šund, šta je šljam, znaju i šta su “Otvorena Vrata”. Mnogi čak citiraju replike a ne znaju da su iz serije. Ušle su im u svakodnevni govor. Ne mogu im likovi biti idoli, ali humor, odnos prema svetu, ironija kao takva, kritički stav i autoironijski pristup – to je ono što danas mnoge generacije bolje razumeju od onih ’94. To je naša publika i drago nam je da je sada tako brojna. To znači da se u ovoj zemlji ipak desila neka promena, ne mislim sad na političke rezultate – nego promena u svesti društva. Koautori serije kažu: “I ovog puta, seriju ne pravimo za sve one koji imaju televizor. OTVORENA VRATA – ŠTA JE BILO POSLE je ekskluzivan serijal za slobodoumne, savremene, pametne i duhovite. Naša serija, kao nekada, neće imati nikakve veze sa onim što se traži i očekuje. Ona je namenjena ljubiteljima, kolekcionarima, pasioniranim obožavaocima. Danas je, vidimo, ne tako mali broj tih obožavalaca.” Otuda odluka za nastavkom. Jer znamo da ima onih koji umeju da izaberu. Sve, pa i idole i dobar humor, bez obzira na godine.

Kome se danas aplaudura u Srbiji?

Ne možete da ne primetite da se najčešće aplaudira banalnostima i prostakluku. Ali što bih ja govorila o tome? Pa to svi vide. Ja bih pre istakla da se pored sportista i njihoviih izvanrednih rezultata ipak aplaudira dobrim predstavama, uzbudljivim filmovima i koncertima, Beogradskoj filharmoniji ili pojedincima koji su uspeli da urade nešto vanredno u bilo kom segmentu života i društva, uprkos nemogućoj misiji u kojoj živimo. Moramo negovati ono što postoji a to su i dobri aplauzi.

Takođe, govorili ste o tome da društvo sve dublje tone u estradu. Budući da taj proces traje dvadeset godina estrada je u međuvremenu prihvatila nove forme, privukla aktere neestradnih profesija i potvrdila još veću prisutnost u svakodnevlju. Da li je smanjenje njenog uticaja moguće?

Ne verujem. To nije samo u Srbiji tako. Ceo svet, pa i politika u njemu, jeste estradizovan. Ništa se ne čini da se smanji taj uticaj, već se to i podstiče. Ali ne smeta meni estrada nego prostakluk u njoj. To je učinilo da prestanem da gledam TV i više ne kupujem novine. Imam iluziju da na internetu mogu sama da kontrolišem količinu prostakluka koji mogu da podnesem.

Društvene mreže su donele novu dimenziju u životu savremenog čoveka. Kako doživljavate iluziju o uticaju i moći te vrste, i da li je, ukoliko zaista postoji, taj uticaj u Srbiji upotrebljen za nešto konkretno i korisno?

Mislim da se taj uticaj precenjuje, jer to je najpre jedan veliki vašar taštine. Sigurno se može upotrebiti za nešto korisno, samo to zavisi od ciljeva. Svi ti statusi, tweetovi… nisu pisani sa naročitim ciljem, još uvek ljudi tragaju gde im je u svemu tome mesto, pa i ja. Lično sam bila iznenađenja što je moj status sa Facebook-a, o nastavku snimanja serije “Otvorena vrata”, objavljen u svim medijima, uključujući i sajt RTS-a, i to kao vest. Priznajte da je to sasvim uspešan test. To je bila najčitanija vest na društvenim mrežama, uprkos tome što je u istom danu Tomislav Nikolić postao predsednik.

fotka1u Bojana Maljević i Vesna Trivalić: Otvorena vrata osamnaest godina kasnije

Bojana Maljević: "Serija "Otvorena vrata" imala je humor koji je išao ispred vremena u kome je nastao. U prilog tome govore činjenice da je serija danas popularnija nego kad se premijerno prikazivala."

Imate li utisak da je vek sujete dosegao svoj zenit?

Nije sujeta danas veća nego bilo kad. Samo se više primećuje, upravo zbog medija. Sujete su iste, sada je možda više onih kojima ona utiče na suštinu života. Baš zato što je primećena.

Kako doživljavate svakodnevno potvrđivanje ega kroz angažman na Twitteru i ima li pozitivnih aspekata aktuelne kulture očaravanja?

Da budem sasvim otvorena, a možda na razočarenje nekih koji me “prate” – nisam ja na tim društvenim mrežama onoliko koliko se stiče utisak. Verovatno sam bila, zanimala me je ta stvar fenomenološki. I još uvek sam tu, pratim, reagujem, komuniciram, izvlačim iz toga neke zaključke. Hoću reći, meni je to korisno jer ja nemam problem da ne znam šta mi je cilj. A i samu sujetu sam prilično davno naučila da kontrolišem, pošto se svojim poslom bavim od kada sam bila dete.

Vaš suprug je u jednom intervjuu Srbiju u budućnosti opisao kao zadimljeni bircuz u kojem se polupijani gosti nadmudruju oko prošlosti i budućnosti. Čini li vam se da na forumima i blogovima, kao i u javnim diskusijama, zapravo samo to i radimo?

Jeste, to je izuzetan način da se najmanje bavimo sadašnjim vremenom. Ali ne bih to sve strpala u isti koš jer diskusije i razmena mišljenja jesu važni. Ne čini mi se da se samo time bavimo, iako u tome prednjačimo.

Šta smatrate konstruktivnim odnosom prema prošlosti u slučaju zemalja kakva je Srbija?

Potrebno je uraditi sve ono što bi sprečilo tabloide da nam oni govore šta je naša prošlost i čemu da se nadamo. To sam jasno napisala na svom blogu na B92: “Kada se nakon konflikata preskoči podvlačenje crte, kada se ne utvrde uzroci i posledice, kada se ne osude krivci, kada se preskoči suočavanje, kada se ne prebroje žrtve, kada se ignorišu unesrećeni, kada Srbiju boli briga da uradi nešto na svom imidžu osim ako to za nju ne radi Novak Đoković – onda tu ulogu preuzimaju tabloidi kojima je u opisu delatnosti podilaženje najnižim strastima, podgrejavanje predrasuda i stereotipa, iskrivljavanje informacija, proizvodnja skandala…” Konstruktivan odnos je onaj koji bi nam omogućio da živimo zdravo u sadašnjosti i da se s razlogom nadamo nekoj lepšoj budućnosti, da je gradimo.

Igrate u filmu “Top je bio vreo” koji je snimljen prema romanu Vladimira Kecmanovića. Pročitao sam sve što ste rekli o tome da je film antiratni, da prikazuje odrastanje u specifičnim okolnostima, da je reč o svetu viđenom očima dečaka. Da li je film zaista lišen tvrde jednostranosti svojstvene političkim tekstovima Vladimira Kecmanovića?

Film “Top je bio vreo” apsolutno nema nikakve veze sa političkim tekstovima Vladimira Kecmanovića, niti su ti tekstovi vezani za roman. Možda nije fer ni prema samom piscu da se to poistovećuje. A film, štaviše, nema veze sa bilo čijom politikom, pogotovo ne jednostranom. To je priča o ljudskosti a ne o političkim stavovima. Imamo, valjda, i neke stavove mimo politike. Roman je samo Kecmanovićev, a film je scenariste i reditelja Bobana Skerlića, producenta Tihomira Stanića i svih ljudi koji su ga snimili i nadam se da ćemo se uskoro zajedno pokloniti publici.

Rekli ste da je film igrani a ne dokumentarni i to svakako pruža slobodu u interpretaciji događaja. Kakav utisak imate, sa tog aspekta, o balkanskoj recepciji filma Anđeline Žoli (Angelina Jolie), kao i činjenici da rediteljka nije smela da dodje na premijeru u Srbiju?

Ja sam govorila generalno o razlikama između dokumentarnog i igranog filma, nisam mislila na bilo koji film konkretno. I nisam govorila o slobodi u interpretaciji događaja, već o tome da igrani film nema obavezu da dokazuje ili opovrgava istorijske činjenice. Dok dokumentarni film, razume se, ima. Što se tiče filma Andjeline Žoli – koliko sam primetila svuda u svetu je loše prošao, dakle nije reč samo o balkanskoj recepciji. Ali nisam ga gledala. Rediteljka je odlučila da ne dođe na premijeru u Beograd, verovatno s razlogom, nije tačno da nije smela.

Kako doživljavate odnos umetnosti i propagande i da li je to neretko hod po tankoj liniji?

Naravno da jeste, naročito holivudski. Nije svaki film umetnost. Ima filmova koji jesu umetnost, a opet su propaganda nečega. Nema ničeg lošeg u propagandi, ali ona je širok pojam. Treba je prepoznati, treba osuditi lošu upotrebu iste. Treba umeti razlikovati stvari. Nije to uvek lako.

I glumci su često bili “kažnjavani“ zbog svojih uloga ukoliko su sa aspekta većine igrali likove neprihvatljive zbog nacionalne, verske ili seksualne određenosti. Da li je Srbija bila pravedna prema Mirjani Karanović?

Pretpostavljam da mislite na Mirjaninu izuzetnu ulogu u filmu “Grbavica”. Naravno da su neki mediji ili pojedinci u Srbiji bili nepravedni prema Mirjani tada, ali nisu samo oni Srbija, zašto bi oni bili većina? Kako sad ne bih ušla dalje u politiku: glumac ne igra veroispovest, ne igra nacionalnost, igra karakter. Dobrog ili lošeg čoveka, sa svim njegovim manama i vrlinama.

Vaša omiljena replika Katarine Anđelić odnosi se na optimizam. Osamnaest godina kasnije optimizam je ključna reč političkog žargona. Ima li razlika u kvalitetu tog optimizma?

Ima. Razlika je jedna: mi sada još teže podnosimo taj “lažni, ničim izazvani, potpuno nemotivisani optimizam.” (smeh)

Koji dramski lik bi voleli da odigrate u pozorištu?

Anu Karenjinu. Ona bi mi sada baš legla. Volela bih da igram i neku komediju, to dugo nisam, ili dramu poput “Švabice” koju već treću sezonu uspešno igramo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Možda će se za tako nešto uskoro ukazati prilika. Iako ću po svoj prilici biti posvećena serijama u narednom periodu, nadam se nekoj lepoj predstavi u idućoj sezoni. Uželela sam se rada u pozorištu.

ggggg Bojana Maljević i Vesna Trivalić: Otvorena vrata osamnaest godina kasnije

"Imam iluziju da na internetu mogu sama da kontrolišem količinu prostakluka koji mogu da podnesem."

Kako se snalazite između prve i druge Srbije i kako odolevate tome da budete etiketirani?

Etiketama se ne bavim. Retko sam i odeću sa etiketom nosila, a kamoli nešto drugo. Trudim se i da ih drugima ne prilepljujem. I odbacujem tu podelu na prvu i drugu Srbiju. Za mene je Srbija jedna i pored mog znanja o njoj, čini je moje okruženje a tu se nalaze ljudi različitih stavova i mišljenja. Oni koji prihvataju podelu na dve Srbije, obično ne prihvataju tuđe mišljenje. Ne biva.

Da li ste očekivali međunarodni uspeh filma “Sestre”?

Očekivala sam interesovanje stručne javnosti, jer u svetu nije snimljeno više od dvadesetak filmova na temu trgovine ljudima. Ipak, nisam očekivala toliko veliko, samo u Beču smo bili tri puta, u Ženevi dvaput, pa u Skoplju, Zagrebu, sada planiramo odlazak i u druge Ex Yu republike a na jesen u Brisel i Strazbur. Naročito nisam očekivala priznanje Ujedinjenih nacija koje sam dobila kao producent filma i realizator kampanje “Plavo srce”, ali i Vlada Republike Srbije je takođe dobila slično priznanje. To je za sve nas velika, neočekivana, čast. I jedan mali, ali primećeni uspeh.

Šta vam najviše smeta u Srbiji? Vaš rezime prve demokratske decenije u ovoj zemlji.

Moj rezime je na neki način izražen kroz odluku da snimamo nastavak serije “Otvorena vrata”. Sudeći po velikom interesovanju medija, kolega i publike – rezime nam je svima potreban. Takođe, nadam se da će sam naslov serije u nastavku dobiti dodatan smisao, te da ćemo naša vrata otvoriti za mnoge darovite ljude i gledaoce u celom regionu.


Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.