Bore nisu ružne, one su slika našeg života

Bore nisu ružne, one su slika našeg života

Čovek od 73 godine nije deda, dekica, u ovom slučaju je čovek od 35 ili 40 godina, zavisi od dana. Običan Amerikanac koji dugo živi u zgradi u kojoj radim, započinje svoju priču.

“Posle koledža sam išao na razne kurseve, učio nove stvari, pošto nikad zapravo nisam bio tip osobe koja zna šta želi u životu, do neke moje tridesete. U tom periodu sam upisao kurs za javni nastup, nisam nikad voleo da se ističem, ali to mi je pomoglo da pokrenem svoje samopouzdanje. Delili smo se u grupe od po šestoro ljudi, uglavnom je svako išao u grupu ljudi koje zna, ja ne!

Ne znam šta mi bi da odlučim da uđem u grupu totalnih stranaca. Tu sam upoznao dečka koji je bio gej i imao je sidu. Tada se o sidi malo znalo i bilo je previše “tabu”, zbog toga smo odlučili da napravimo projekat na tu temu. Teme su bile slobodne i imali smo šest nedelja za to. U pomoć nam je došao poznati doktor, jedini koji je u tom periodu otvoreno pričao o sidi i bavio se time. Kada smo izlagali rad, lekar nas je podržao i rekao par stvari na tu temu. Sa sobom je poveo mladu koleginicu Freklin koja je u tom periodu ostala bez posla, ali je radila sa studentima.

Zaljubio sam se.

Ona je bila ljubav mog života. Bili smo zajedno četiri godine, a onda je umrla od raka dojke.

Srećan sam mnogo što sam je imao.

Verujem u Boga, ali ga nazivam Univerzum. Smatram da nam on uvek pomaže da nađemo naš put, tu je, gleda nas.

Znaš, da tog dana nisam otišao u grupu s neznancima, nikad je ne bih upoznao. Vidiš, sve se dešava sa razlogom! Naučio sam da to što je nema ne posmatram kao tugu, a patio sam, sada je sreća. Sreća što sam uopšte imao priliku da je upoznam i budem s njom. Zahvaljujem Univerzumu.

Treba naučiti nešto u zivotu, a to je da sreća ima više lica, treba samo izabrati pravo!”

1111 Bore nisu ružne, one su slika našeg života

Pronađi svoju sreću!

Razgovarajući sa ovim divnim čovekom, Džerijem, osećala sam se tužno i srećno. Tužno zbog njegove nesrećne ljubavne priče, ali srećna zbog njegovog stava, srećna što postoje osobe kao što je on. Da vidite njegovo nasmejano, izborano lice i kada biste osetili toplinu koja izbija iz njega dok priča, shvatili biste tačno kako se osećam. Smatram da ako neko poseduje iole osećanja ne može da ostane ravnodušan.

Klanjam se njegovom optimizmu i volji za životom.

Isti taj Džeri, Amerikanac, pio je i pušio, počeo sebi da stvara probleme. Kada sam ga pitala kako se izborio sa tim, kao odgovor sam dobila još jednu zanimljivu priču.

“Jednog jutra sam se probudio, pogledao u ogledalo i rekao sebi:

- Džeri, ti ćeš da živiš, nije vreme da umireš, ima da živiš!

Tog dana sam prestao da pijem i da pušim. Ako čovek sam sa sobom ne reši to u glavi, drugi ljudi koji zvocaju šta da radite, pričaju u prazno.”

Džeri je izabrao život umesto poroka. Bravo, Džeri!

Cigarette Taxation Helps to Reduce Drinking Rates Bore nisu ružne, one su slika našeg života

Život - porok = srećan život

Pre toga je išao u bar ponedeljkom, sredom i petkom, tog dana je odlučio da preskoči sredu, a ponedeljkom i petkom da ide u šetnju. Prve srede nakon toga je odlučio da prošeta prvi put ulicom koju nije voleo i koju je namerno i uspešno dugo godina izbegavao, došlo mu tako. Susreo se sa devojkom koja nema nikakve veze sa tom ulicom, jednostavno je zalutala, tražila neku ulicu, upoznala se sa Džerijem i vrlo brzo su započeli ljubavnu priču. Veza sa njom je trajala svega nekoliko meseci, ali kako on kaže – vredelo je.

“Bilo je lepo dok je trajalo, onog trenutka kada smo shvatili da ne ide, da nismo jedno za drugo, razišli smo se. Po ko zna koji put je dokazano da se ništa ne dešava slučajno i bez razloga.”

Vratio se na početak i sumirao priču rečenicom:

- Vidiš, da nisam tog dana odlučio da prestanem da pušim i pijem, otišao bih i te srede u bar i nikada se ne bi sreo sa tom devojkom. Nikad ne bih doživeo sve te lepe trenutke koje smo nas dvoje imali. Hvala Univerzumu na tome.”

Čudan osećaj je taj čovek probudio u meni. Zašto nema više ovakvih ljudi?!

Spremao se da krene kući, ali kao da je želeo još nešto da kaže. Zamislio se na sekund i rekao mi:

- Imaš veoma lep osmeh, verovatno imaš i lepo srce, to je povezano.”

Da li sam mogla da dobijem veći kompliment?! Skroz sam se naježila i slegla ramenima, blago se nasmejala i rekla:

- Hvala vam.

Nastavio je:

“Dobro, svako od nas ima u sebi dve ličnosti, bitno je koja nadvladava. Svako ima svoju žutu minutu, ali to je normalno, bitna je kompletna slika. Nastavi tako da se smeješ, lepo je kada čovek ima bore od smejanja, bolje te nego od mrštenja, to šteti koži, a i duši.”

Uhvatio se za svoje obraze, za one bore “smejuljice” i zaokružio priču:

“Vidiš, i ja sam svašta prošao, radio, preživeo, doživeo, ali kada vidim u ogledalu ove bore osećam se lepo! Lepo je ići kroz život nasmejan!”

Hvala ti, Džeri, na ovoj ispovesti.

Izvor fotografija: novimagazin.rs, avaz.ba, vukovisadunava.com


Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka  sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.