Cigla u glavi (4. deo)

Cigla u glavi (4. deo)

Početkom osamdesetih nosile smo šarene grejače do butina i mini-suknje od teksasa dobrano iznad grejača. Moja Tanja i ja. Punoletna i maloletna sestra. Grejači (i gojzerice) bili su ustupak zimskom oblačenju, a u Portorožu ionako nije bilo snega. “Droga“ Portorož bila je fabrika u Jugoslaviji i uznemirujuć pojam za tinejdžerke čija je hipi realnost još bila daleko od džointa i još dalje od igle, sa kojom su završili svoj životni eksperiment neki dragi ljudi mnogo kasnije. Odrastanje je još uvek bilo beskrajno zabavno. I bezbedno. Portorož je bio čudan izbor za zimski raspust, ali more je bilo plavo, a u hotelu nekoliko kilometara niz obalu grupa kosijanera iz Beograda odsela je na putu ka Ljubljani i koncertu Iron Maidena. Nepogrešivi radar za otkrivanje provoda doveo nas je ispod terase, odakle je prašio hevi metal i sa koje su nas momci pozvali gore. Beograđani, naših godina. Osim njih, u gradu je bila grupa arapskih studenata, čiji je radar za provod otkrio nas dve. Nekoliko dana šetnje obalom, rezultiralo je prepevom velikog Azrinog hita:

“Ti i ja lutamo kroz Portorož
potmulo je stenjao ovaj grad
ispred nas kosijaneri
a za nama čopor Arapa,

lalalalalalala, fa fa la si..“

Tanja se smuvala sa najvišim kosijanerom, a ja sa najslađim. Smuvavanje je značilo malo vatanja u dnevnoj varijanti, a onda su kosijaneri otputovali na koncert. Da su duže ostali, ko zna kako bi to uticalo na naše muzičko opredeljenje, ovako – nikada nismo zavolele hevi metal.

Stopiranje do Kopera bio je način da pobegnemo Arapima i da se osećamo kao junakinje u priči koju smo usput izmišljale. Najzabavnija je bila “Zarobljenica u kuli“, nastala na zidinama starog grada u Koperu, na litici iznad zapenušalog Jadranskog mora, neopisive zimske boje. Tamo smo videle samo jednog kosijanera u Helidonovoj prodavnici ploča, ali smo zato pronašle Buldožerov “Izlog jeftinih slatkiša“, potvrđujući sklonost ka duhovitom domaćem roku. Da, Slovenci koji pevaju na hrvatskom bili su bliski našem duhu bratstva i jedinstva i toliko avangardni, zabavni i otkačeni, da su zauvek ostali ono nešto “sasvim drugačije“ u istoriji jugoslovenskog rokenrola.

Upućeni savremenici novog vremena tvrdili su da je jedna od guzica sa omota – ženska.

Sledećeg leta, Tanja i ja (sa svežim mini-valom na dugačkim kosama) slušale smo Azru na stadionu u Splitu, a sledeće zime vodile na Akademiju dvojicu preslatkih Splićana. Skidanje đane ipak se odigralo tek na proleće, u umetničkom ateljeu prijatelja mog dečka, uz odgovarajuću muzičku pratnju.

Ah, tinejdžerka koja se prvi put ljubila uz Čorbinu “Hajde sestro slatka“ ostala je dosledna ciglama u glavi i započela seksualnu praksu uz “Ko jebe Buldožer“.

Naredne zime, 1984. godine, dečko je služio vojsku u Postojni, a Buldožeri svirali u hali na Novom Beogradu, na sceni postavljenoj popreko u parteru, zbog malobrojnosti publike. Trijumfalan osećaj pripadnosti eliti koja je prva videla pravi performans na sceni dodao je još par cigala u temelje mog centra za otkačenost.

Nikada nisam osetila ono što je kasnije prozvano YU nostalgijom. Naprosto, ne može mi nedostajati nešto što se nalazi u definiciji ultimativne intelektualne vrednosti, poznatije kao “cool“. Sve što mi treba da nahranim usahle tokove inspiracije i okadim oskrnavljene svetinje svakodnevice nalazim u svojoj glavi. Cigla po cigla, građevina uma. Dnevna soba za emocije, spavaća za maštanja i želje, terasa za postignuća, požarne stepenice za izbor realnosti.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.