Posezanjem u građevinu uma nalazim ciglu broj sedam, koja čuva doživljaj maskenbala u rok klubu za doček neke godine koja je pre tridesetak godina bila skroz nova. Muzika koja se slušala i tada je bila stara, a sada je naprosto klasika, ili – iz perspektive nekoga ko se celog života druži sa omladinom, koja otkriva uvek jednu te istu toplu vodu plamenog roka – potrošena. Ko me još jednom natera da čujem “Smoke on the Water”, nateraću ga da nauči da svira početak. Za publiku sa galerije – zajebavam se. Nema nemutiranog drndača gitare koji ne zna tan tan tan, tan tan tanaan, tan tan tan tantaaaan. Tup tup tup tup. Tan tan tan, tan tan tanaa…

Svaka cura na maskenbalu jedva čeka da pokaže svoje pravo lice. Oduvek. Da li cura ima 12 ili 42 godine, a maskenbal se odigrava na dvoru u 16. veku ili u rok klubu u ogrezlim osamdesetim godinama dvadesetog veka, ne čini razliku. One su princeze, kurtizane, likovi iz filmova, gejše i veštice (ovih poslednjih na kraju 20. i početku 21. veka ima na maskenbalima skoro više nego kurvi). Tja. U ranom tinejdžerskom uzrastu dograbila sam priliku da stvarno budem neko drugi. Vojničke pantalone, al’ one što su stvarno nosili američki vojnici, tog leta pristigle sa čika-Miletinom pošiljkom iz nekog army shop-a, zajedno sa ludački kitnjastim dugmadima za manžetne i kravatama sa kaubojima i kravama. Očeva košulja, bela široka, dugačka. Ispod košulje sise spljoštene zavojem (nije bilo bogznašta da se spljošti), oko vrata hipi marama, da pokrije nedostatak adamove jabučice, duboke Adidas patike. E sad, šta sa kosom i licem? Kačket! Veliki crveni, sašiven od onih špicastih delova, retro u vreme kad se retro zvalo staromodno. Pokrio je svu kosu pritegnutu gumicom i šnalama. I cvikeri. Rejbanke iz iste army shop isporuke zapadnjačkog luksuza rođacima u socijalizmu. Nedostajao je još samo dodir čarobnog štapića ili neka genijalna intervencija, pa da se stvarno pretvorim u dečaka. Nisam imala čarobni štapić. Ali maskara, naneta ovlaš na sve plave dlačice kojima su nausnice pokrivene, bila je genijalna intervencija. Dala mi je senku pravih pubertetskih brčića u nicanju. Nikome nisam rekla šta će mi biti maska i uživala sam u belim pogledima poznatih lica, u redu pred rok klubom iz koga je treštalo:

Ulaznica na novogodišnji maskenbal, na koji je polovina ljudi došla tek malo pažljivije obučena, obezbeđivala je učešće u nagradnoj igri, u kojoj su najbolje maskirani dobijali propusnice za narednu godinu provoda u rok klubu. Samo je trebalo reći ime i prezime, koje je gazda kluba, čuveni Sloba Maza, beležio u spisak.

“Aleksina Đorđević”, kažem ja Slobi, koji poznaje mene klinku, kao i moju kevu, koja mu je predavala marksizam, kao i mog ćaleta, koji ga je terao da igra košarku i da se ošiša. Gleda me Maza, a plave oči mu zaokrugljuje neverica.

“Ozbiljno te pitam”, kaže.

“Ozbiljno ti kažem. Ja sam Aleksina”, skinem cvikere i nakezim se, izlažući prepoznatljive očnjake Slobinom sumnjičavom pogledu.

Gledao me pažljivo još desetak sekundi i upisao ime, ne sasvim ubeđen.

U narednih godinu dana lagano se oporavljao od šoka, pa mi se osmehivao i vrteo glavom svake srede (rok veče u rok klubu) kad pokažem na ulazu godišnju propusnicu. A ja sam mislila da smo tamo svi born to be wild.

U stilu himne svakog buntovničića koji je čuo za Vudstok, krenem da osvajam. Devojke. Smešak ovde, izvijanje obrve tamo, zurenje u onu grupicu tinejdžerki onako preko cvikera. Prs’o ribnjak, brate. Koju da spržim? Jebote, kakav osećaj! Došlo mi je da počešem jaja. Znate, kad kažem da su muškarci glupi kad ne znaju koliko je lako smuvati ribu, ja to ne govorim sa pozicije nedojebane feministkinje. Ja znam. Sve klinke me gledaju. Naravno, izgledam kao neki nadrkani tinejdžer stranac na njihovom terenu. Nova faca. Sigurno nisam bila loš frajer. Imala sam kostim i visinu, malo glumačke sposobnosti i ultimativni stav. Bolela me kita. Opa, kreću sentiši, pola sata prilike da odvojite neko mlado meso, pre ponoćnog ljubljenja sa svima. Prilazim grupici devojaka i među njima biram svoju drugaricu iz klupe od prvog osnovne.

“Hoćeš da igraš sa mnom?”, pitam dubokim glasom i sugestivno pružam ruku. Verujem da je niko pre toga nije tako pozvao na ples. Verovatno ni posle, jebiga. Mislim, i ja sam to doživela samo tada, i to u ulozi mladića.

Ona me hvata za ruku i kaže “hoću”, pokušavajući da me odmeri ispod oka. Grlim je nežno i čvrsto, plešemo. Gledam je u lice, kezim se. Čekam da shvati. Ništa. Skinem cvikere i pitam je normalnim glasom.

“Ne prepoznaješ me?”

Bila sam suviše obuzeta uživanjem što mi je maska tako neprovaljiva da bih razmišljala o nečijim osećanjima. Ali zapamtila sam njen pogled. Oči u kojima treperavu stidljivost i oprezno uzbuđenje smenjuje slutnja da se uzalud ponadala i da je čeka neprijatno suočavanje. Godinama kasnije viđala sam često taj njen pogled. I tačno sam znala momenat kada se taj pogled pojavi u mojim očima. Poznavala sam ga po izrazu lica onog ko me gleda. Nikada ih moj pogled nije zaustavio. Ali mi, moja drugarica i ja, na vreme smo trenirale rušenje iluzija, još dok je najbolja zabava bila skoro besplatna, povratak kući u sitne sate skoro bezbedan, a nevidljive pukotine na srcima skoro bezazlene.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice