“Najvažnija je cigla, sve ostalo je malter”, reče Marčelo, citirajući filozofa, lika iz života i “Malterega”, njegove trilogije u nastajanju, čija se prva knjiga zove “Rubikova stolica”. Govorio je zapravo o tome kako delovi sadržaja nemaju smisla ni opstanka ukoliko ih neki bitan lepak ne drži u celini. Ima on i drugu, potpuno suprotnu istinu, o iluzornosti celine, koja se sva sastoji od bitnih delova. A imam i ja jednu treću – ako su dve istine suprotstavljene, ne znači da su protivrečne. Suptilan je paradoks, sav je od cigle i maltera. I onog trećeg. Mislim, uvek postoji halternativa.

Suočavanje sa zlom i nasiljem na svim frontovima ličnosti, borba je koja se vodi na stranicama “Malterega”. Ta se borba, doduše, vodi i na mnogim drugim stranicama, otkad su izmišljene stranice, ali i na drugim mnogo intimnijim mestima.

Da, suočavanje sam nazvala borbom. Borba nije samo za i protiv, ima, jelte, halternativu.

Da, namerno stavljam H ispred alternative.

Jer, borba je stara kurva. Halteri na staroj kurvi ne povećavaju privlačnost, nego upozoravaju na stara oružja, koja uvek rade.

Jer ljudi su glupi. Misle da su u pičku materinu plemeniti, ako se ne bore protiv, nego za i uopšte im ne pada na pamet da je koncept borbe jedno kurvinjsko zlo.

I ako se umesto za i protiv, borite da razumete, u nekom trenutku spoznaje, borba će postati besmislena.

A onda, još kurvinjskih varijanti istog koncepta.

Bežanje je borba, takođe. Niste znali? Predaja je borba, isto. Svaka akcija je borba. Um je taj koji se bori. Ego ga tera da čini, suprotstavljajući se besmislu. Ego zahteva malter, da izbegne utezanje u halter. Hoće po svaku cenu da drži svoje delove na okupu, da ga ne bi optužili za multiplu šizofreniju.

Oh, to se zove integritet. Taj front na prvoj liniji odbrane uma. Ta vojska podličnosti, naoružana rasuđivanjem. Taj lajtmotiv sukoba u glavi svakog našeg unutrašnjeg vojnika pri susretu sa zarđalom žicom, razvučenom preko fronta, na koju raspala krezuba kurveštija kači svoj isprani halter, da se osuši na vetru opsene.

To je taj momenat suočavanja. Tu gde vojska zine u apsurd, a um joj iscuri na usta. Rezon poteče napadačkim i odbrambenim tokovima misli, što se sapliću i preskaču jedna drugu i iscuri na uši. Malter popušta, cigle padaju sudarajući se.

Ostajemo zajedno sami. Na svim frontovima. Borba je poražena. Odavno smo već sasvim ludi, samo smo još hteli da bežimo ukrug.

Poraz je pobedio. Zlo nikada nije bilo tamo negde, već uvek odmah iza kapaka.

Mnogostruko ja se upravo upišalo od sreće. Stisnuti u istoj mišolovci, shvatili smo, stali smo. Najveće čudo je razumeti koliko je prosto biti čovek. Miš. Pas. I šta sad? Idemo dalje? Ka novoj zamci integracije u borbenu formaciju? Zidamo nove građevine starim ciglama i svežim malterom?

Možda.

Ali u ovom trenutku, svako moje ja, samo stoji i blene u onu žicu. Ostaćemo tako neko vreme. Još nekoliko života, možda.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice