Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Nema tog dobrog prolećnog dana koji je dovoljno dugačak, a i baš me mnogo zabole da l’ je stiglo proleće, uđeš, izađeš i gotovo. Ali volela bih da ovog prastarog i sasvim novog proleća (usuđujem se da parafraziram Tolkina) čujem nešto tako savršeno poput Dece loših muzičara, a novo u mom životu, sa asocijacijama na, je l’, prastaro. Ljubav, znate, i te fore. Nešto što vozi kao brzi voz, udara direkt u vugla, nezaustavljivo kao infarkt, pa, kao Deca, samo novo.

Ima mnogo načina da čovek prihvati svoju sudbinu, a jedan od lepših je da to učini pevajući. Tih prokaženih devedesetih, koje su opečatile kraj veka crnim žigom rasula, eksplozijom subatomske bombe neukusa, neznanja i osrednjosti svake vrste, pa i niže od toga, ja sam prihvatala svoj usud provodeći se sve u šesn’es’. Svaki uvid i osećanje u mom životu imaju plejlistu, majke mi. A na nekim plejlistama i po nekoliko pesama sa istog albuma. Pokušavajući da održim duševno zdravlje, mentalnu ravnotežu i telesni integritet u ekipi koja se raspadala od droge, opstajući pored svoje srodne duše koja to sve nije ni pokušavala, pamtim neke baš prosvetljujuće momente. Ono kad na pola puta između “uzmi ili ostavi” (on heroin, ja njega) dođete na koncert u baštu SKC-a i provedete se najbolje u životu, jer vam je DLM duvačka postavka provetrila kanale i nadrukala vas adrenalinom za ceo život. Neke stvari su doživotne, čak i kad stigneš na kraj “uzmi ili ostavi” puta.

I tako shvatih drevnu kinesku mudros’ “gde se god okreneš, dupe ti pozadi” i tu nema krivina, ziherašenja i štekanja. Dupe rules. A veliki DLM zen “uđeš, izađeš i gotovo” apsolutna je istina o crnoj rupi – bilo da ovaj pojam shvatite bukvalno, kosmički ili metaforički. Uvek prvo uđeš, a kad izađeš, onda je gotovo. Jedino je bitno ono između. Koliko brzo počinje kad uđeš? Odmah? Par decenija kasnije? I koliko dok ne izađeš? Koliko možeš?

O, ja mogu. Simultano, takoreći. I maločas sam mogla, i sad mogu, i uvek mogu opet. Koliko god puta da izađem, nikako da se opametim. Opet trčim unutra, kao budala. Šta ću, ne mogu da živim, a da se ne ljubim. Ne mogu da ne volim nikog i da ne osećam puls u grlu i da se zaričem “nikad više”. Zato što znam da “nikad” ne postoji. I zato što znam da na kraju mog “uvek” svetli veliko zeleno “EXIT”, a odmah iza, onim sitnim slovima koja u ugovorima niko ne čita, stoji “gotovo”.

I ubiše Pabla, jbg. Spremalo se to odavno. Verovatno još od odmah, čim je ušao.

Zamišljam, kad su Deca loših muzičara tako prokleto dobro prašila, šta bi tek radila deca loših ljubavnika da se ovako okupe? Oh, koliko bih volela nešto novo ovog proleća. Da me natera da pevam.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice