Otišao je još jedan od velikih. Od onih koji su ugradili sebe u svoje delo, koje su generacije mladih ugradile u sebe.
Što je odgovor na pitanje gde je duša.
Tamo gde je život.
Ono duše što ode i kandiduje se za povratak nema puno veze sa onim što je ostalo ugrađeno u muziku, koju će još ko zna koliko generacija mladih ugrađivati u sebe.
Tu je duša.
Pitanje, dakle, nije šta sa dušom kad ode. Zar je bitno?
Ako spasenje i ponovno rođenje ne postoje, gotovo je i sa dušom koja odlazi. Ako postoji, duša zna kuda ide i šta joj je činiti.
Završila je ovozemaljska posla za sada, svodi račune i ide dalje, gde god to dalje vodilo.
Jedino je važno da li je duša ovde dok smo mi ovde.
Da li smo je uložili u sve što činimo, u sve što volimo, u sve što živimo? Samo to se računa.
Oni koji su postali legende još za života obezbedili su svojoj duši veoma dugu sadašnjost.
Jer će njihova dela i ubuduće biti deo nečije najživlje sadašnjosti.
I to je najtrajnije što čovek može.
Svi umiremo. Koliko god duše da smo uspeli da ostavimo u materijalnom svetu, odlazimo u večna lovišta. Praćeni nečijim suzama, nekome ćemo nedostajati dugo. To su samo osećanja, i ona pripadaju svakome, za razliku od mesta u večnoj sadašnjosti.
Onima koji su dušu uložili tako da svi mogu da je osete i dožive, njima pripada ono najbolje od ljudi – pamćenje, ljubav i poštovanje.
Kad umre neko ko je toliko toga stvorio, ostavio, posvetio, uspeo, umro je samo deo njega.
Onaj najvažniji za njega, nesumnjivo.
Ali ako postoji uteha u odnosu na smrt, onda su to stvari koje smrt ne može da dotakne.
Duša utkana u suštinu života – u stvaranje.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
