Kada žena jednom pređe preko svog principa, sasvim je moguće da će preći i preko ostalih. Kada ženu jednom napusti savest, samo je pitanje vremena kada će njena savest potpuno umreti. Kada žena jednom prekrši obećanje, u svako sledeće ni sama nije sigurna. Kada žena jednom padne u iskušenje, upala je u najcrnju rupu. I opet će pasti. Reći će da joj je to poslednji put, a biće samo jedan u nizu. Kada žena povredi onog koga voli, ona će to uraditi i drugi i treći… i bolje da ne znate koji put (a ako ste žrtva verovatno i ne znate). I onda se život počne deliti na dva dela: dok smo bili dosledni sebi, dok smo verovali sebi, dok su nam drugi verovali, dok smo govorili kako ”ja to nikada ne bih uradila i ne razumem kako je ona to mogla da uradi” ; i na drugi deo, kad sve to pljunemo, a onda gazimo, plašeći se da neko ne vidi ili ne sazna šta smo učinili.

Pokoj mojoj savesti. Pokoj mojim principima. Pokoj mojim obećanjima. Pokoj mojoj ljubavi iskasapljenoj lažima, obmanama i prevarama.

Tešim se kako sam grešila srcem. Da li to manje košta? ”Ne”, rekao je moj tadašnji saputnik, ”to još više boli”. Voleli smo se onom pravom, neobuzdanom, naivnom i vernom ljubavi. Znate ono: ”Dovoljan i dovoljna si mi za ceo život”. E, baš to. Onda je počela da se vraća sitnim koracima (udaljavala sam se) , pružala mi je ruku (ja sam svoje držala iza leđa) , a onda me uhvatila (kad sam zapela za sećanja i kad mi se na trenutak učinilo tako lepo sve ono čega više nema) – moja prošlost, došla je po svoje. Ja čak više nisam ni bila njena, a postala je moja sadašnjost. Na filmu, kada vampir ujede čoveka i ubrizga mu otrov i  čovek postaje vampir. Kakav je to otrov bio u usnama onoga ko je predstavljao moju prošlost? Ni sada ne znam. A i danas je tu. Kada je shvatio da me je njima preobrazio, on je odlučio da ne odustane i da uzima od mene, ponovo, deo po deo. Nije se smirio dok nije dobio sve. A ja sam tako izgubila sve.

sadgirllonelymissyoumusicvintage eef1ffcb90949e3fa9553051e1a8cc0a h Čitulja svemu što smo izgubile

Oprosti mi

Zamislite galeba koji maše krilima nad vodom održavajući se u vazduhu sa otvorenim ustima, ispred žene koja drži komadić hleba. On ga priželjkuje, on se trudi, on se bori za njega. Zamislite još jednog galeba, dole u vodi, mrzi ga da raširi krila i da se bori jer se takvih komadića i prejeo. Žena baca komadić, ali pazi slučajnosti: ovaj jadnik što mlatara krilima u vazduhu, nesrećnim slučajem ga promašuje i komadić pada u usta ovom dole, ovom bezobzirnom i ravnodušnom galebu. Kakva je to nepravda za jednog, a sreća za drugog galeba. Što je tužno, za ovog drugog galeba verovatno i nije neka sreća. Što je najtužnije, žene su najčešće upravo ti komadići koji padaju pred pogrešnim galebovima.

Nisam se puno plašila osuđivanja, koliko sam se plašila za svoje kočnice kada su počele da popuštaju pred mojom prošlošću, pred mojim ”vampirom”, pred mojim ”pogrešnim galebom”, koji čak i nije moj. Žene umeju da budu pametne, mudre i pronicljive u svim aspektima života. Međutim, u ljubavi one umeju da budu vrlo kontradiktorne same sebi. Zašto? Je li to posledica neslušanja razuma? Zašto se uopšte čudimo ako su ljudi glupi u ljubavi, kada u ljubavi ne misle već osećaju? Tj. misle, ali im u ovom slučaju mozak služi samo za obnavljanje uspomena i podsećanje svega što je vezano za srce. Tu je spona između mozga i srca. Već kad mozak počinje racionalno da razmišlja, oni se rastaju. I ko je rekao da su žene koje greše slabe? Vezala se za mene nečija davno rečena misao da žene koje su spremne da izgube sve što su godinama sticale, zbog samo jednog trenutka, a da pritom, nakon svega, budu spremne da se suoče sa svim posledicama, nisu nimalo slabe. Naprotiv, one su jake i spremne da se izbore ”jer znaju da ih ne kontroliše samo jedno lice, već celo društvo, i porodica, i sve ostalo što su ljudi podigli protiv žena”.

Eto kako su blago rečeno poumirale, a grubo rečeno pocrkale dobrice u nama. Držale su se za liticu i vrištale pokušavajući da dopru do nas. Nije da nismo razmišljale, ali kad smo već napravile grešku, hajde barem da u nečem istrajemo do kraja (zaboravimo da smo trebale da istrajemo u nečem drugom, na primer moralnim vrednostima). Pustile smo ih da propadnu u provalije naše duše. Mislile smo da će biti lakše ako postanemo bahate, smele, bezobrazne, zle. Mislile smo da će tako biti lakše nositi se sa pogrešnim odlukama. Mislim to i dan danas, i to mi drži osmeh na licu (veštački?).

A onda, negde u sitnim jutarnjim satima, stigne poruka od onoga od kog je najmanje zaslužujemo, kao i sam sadržaj poruke: ”Ne mogu ti rečima opisati koliko te volim.” I tada osetim kako ona druga ja proviruje iz provalije, trepće, lupka, plače i moli me. Udarim je surovo malodušnim odgovorom: ”Stvarno ne verujem više u to”. Jer za nas kukavice napad je najbolja odbrana. I onda osetim kako cvili, grebe, izgubljena je. Želim da je ugušim, ali ne mogu. Barem sam posle svega svesna da ne zaslužujem da budem srećna sa onim kog nisam usrećila, već razočarala. I lakše je da budem zla prema sebi nego prema njemu, opet. Ako on ne može posle svega da zadrži ponos, učiniću to ja za njega. Kad već nisam bila dovoljno zrela, odgovorna i poštena da učinim bolje i više.

Pomen savesti i svim dobricama u nama, koje smo napustile kada smo odlučile da budemo neko drugi, održaće se jedne kasne noći, kada naiđete na ljubavne stihove, tužne pesme, citate, stare fotografije ili poruke koje ste nekom pisale ili su vam pisali, a sad vam izgledaju tako daleke. Prevrtaćete se po krevetu, poželeti da se neke stvari nisu dogodile, nećete moći da zaspite. Ovakve pomene možda ćete imati i nekoliko noći zaredom. I plakaćete. Plakaćete tiho, da niko ne čuje što ste ubile ono što je trebalo čuvati, osećanje koje vas je činilo toplom, vedrom, iskrenom i dobrom osobom. Srećnom, iskreno srećnom.

U pravu je bio On kada me ostavljao i kada mi je rekao da sam postala prazna. Sada svaka strast, zanos, trenutak popuni moju prazninu. A onda nestane i opet sam prazna. Bolja sam bila dok sam volela jednog, bila sam ispunjena. A ispunjen čovek uvek je siguran u najvažnije – u sebe i u ljubav.

Ja znam da moja duša bez ljubavi luta.

Bez njega… bez mene… bez nas.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.

Editors choice