Reci mi zašto si tako tužna. Reci mi, zašto sediš na obodu, zidu zaliva sama. Prišao je polako, i nije ga bilo briga kakve filmove voli ili koju muziku sluša kada subotom ujutru ustane kasno. Seo je pored nje i prosuo svoje misli u slanu vodu. Ona se nasmejala, ali toliko je boli ovo mesto, ovo malo, lažno srećno, tamno mesto. Pričao joj je, a ona je sedela par koraka od njega, tako daleko. Nije znao kako da joj kaže da čim je ugledao znao je ko je, znao je sve njene reči koje je želela, tako nespretno izgovarala, a tako je poznavao… po njenoj čupavoj punđi, po tim povremenim plavim pramenovima, po pogledu koji je lutao, lutao po ljudima u zalivu, ljudima koji su koračali, ljudima loše volje, ljudima koje nije volela.

Dešavalo bi se, on bi rekao: ’Ej… ah, kako dugo nije to izgovorio, kako dugo nije rekao tu reč, njegovo srce sliveno niz jezik u dva slova, dva glasa koja nikome ništa ne znače osim kad ih izgovori njoj. Desilo se jednom, davno, veoma davno, da je govorio tako njoj pre mnogo godina, pre mnogo noći i mesečina, ljubavi bez ljubavi. Ali sada, sada, da, da, sada, sada je ponovo to izgovarao, veće, toliko neuporedivo veće, nije više mislio na nju, nikada više ne bi mislio na nju, o, moj bože, ta devojka, to nije devojka njegovih snova, to je… A baš je govorio, svega par sati ranije, da li bi radije leteo ili upoznao nju, nju samo za njega.

I valjda je neko slušao, kada se spustio na korzo da ugleda baš nju, njen braon pogled jer je gledala njega kao da se nada, njene zelene oči koje niko nije želeo, koje je ona tako želela da neko poželi, da je želi i spusti joj ruke u svoje dodire, na vrhove svojih prstiju, koji i dalje mirišu na nju, dok on ovo i dalje piše, dok je ona brzo pored njega hodala, govoreći mu da je ovo mesto loše i da samo želi da šeta, ode što dalje odavde, iz ove sredine, prazne od njenih snova. Njene reči su bile tako nepovezane, kako bi prstima zanosila kosu, naginjala glavu sa strane na stranu dok je govorila, gledajući sa svakom njegovom rečju sve dalje, kao da se plašila da možda, možda…

A i kako je mogla da zna, taj šašavi, arogantni osmeh koji je pored nje seo tek tako, pričajući joj o glupostima, o mislima koje je ona razumela svojim osmehom, o kako rečima koje izgovara njoj vrhovima prstiju i dalje obitava miris njenih obraza i njen uplašen hod u njegovim mislima, njeno uplašeno srce koje nosi na ramenu. Primetio je to on odmah, kao da ga je tu držala za ceo svet, kao da je samo želela, tako iskreno, iskreno želela da joj priđe neko kao on, neko koga je briga, o, kako je samo strašno biti pored nje! Tako je brza na mislima, otišla bi od njega hiljadu u trenutku puta, i svake sledeće sekunde vraćala na njega pogled, kao da nije mogla, kao da je to svima na dlanu srce nije puštalo, kao da je najzad, slučajno, jer neko je tako želeo, neko je to morao želeti, jer nije moguće da sreo je potpuno slučajno.

Prilazio joj je polako, kao plašljivoj ptici, ptici poslednjoj na svodu planete i dodirnuo vrhovima svojim njene prste. Ah, pa da, pa kako i dalje mirišu njegovi prsti na njenu kožu, na njeno savršeno srce, misli, okrete glave, pramenove kose same kao ona u ovom malom gradu.

Svideće ti se i ovaj blog.

Slika 18 Devojka sa srcem na ramenu

Osmeh njenog poljupca...

Prišao joj je polako, a tako se plašila. Spustio je dodir na njen obraz i svoje na njene pune, od bola ispucale usne. Poljubio je, moj bože, ljubio je, a ona se pepustila, dopustila mu, ljubila ga svojom ljubavlju, srcem na ramenu, pustila se u njegov pogled, sklopila oči, ispustila visoke cipele iz ruku na topao asfalt. Njene reči, koje je on razumeo svakim delom svog srca, delovima koji odavno nisu bili njegovi, došli su odjednom, naglo i svi su postali njeni, njeni! Poznavao je, a o njoj nije znao ništa. Poznavao je nju, zaista je znao nju, nju. Bila je to devojka sa malim mladežom u obliku srca na levom ramenu. Kada ga pogleda, kada prestane da gleda svoje misli oko sebe, kada pogleda njega, taj pogled je tako nežan, tako tužan. Kao da su je svi koje je ikada poznavala povredili, kao da samo želi da mu kaže da je zagrli, i odvede daleko odavde. I tako bi voleo da je spusti na dlan svog srca, i odvede odavde daleko, jer njega je briga. Briga ga je, za nju, o koliko samo želi da ispuni njene najludje snove, njene daleke misli, da joj pokaže, da sve što želi, da sve to može sa njim.Otišla je bez reči, sa osmehom kakvim se nikada nije osmehnula… sela u taksi i otišla. Viknuo je za njom, svojim novim osmehom, kako da je pronađe!

Znao je da se smejala, znao je da je mislila o njegovim poljupcima i da ga je gledala, ne skrećući ikada više pogled sa njegovog, njegovog srca, kroz tamno staklo taksija. Stavio je ruke iza glave i smejao je, smejao se naglas, kroz zaliv, do neba kome ima samo da zahvali što je njegovo srce, posle dana i godina, ponovo pripadalo nekome, možda zauvek, tako je želeo da bude – zauvek. To je devojka sa malim, savršenim, srcem na ramenu. Savršena devojka. A njeno ime? Njeno ime je Una. Zove se Una. Devojka njegovih snova, devojka o kojoj je svega par sati ranije pusto maštao. Devojka sa srcem na ramenu zove se Una. I odlazi sada da je pronađe, da pronađe gde u ovom dalekom, malom gradu, živi devojka njegovih snova…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice