Dnevnik devojke bez imena: Moja baba iz Brazila

Dnevnik devojke bez imena: Moja baba iz Brazila

Prethodni tekst iz serijala “Dnevnik devojke bez imena” pročitajte ovde.

Budi me telefon. Gledam na sat – 8h. Ma da li ste normalni?

“Halo”, javljam se mrzovoljno.

“Jovana, siđi dole, Vivian je tu!”

Nisam stigla ni da odgovorim, spustila je slušalicu. Lep početak dana, mislim se… I ponovo tonem u san. Opet telefon: “Halo!?” Sada sam već besna.

“Vivian te čeka, siđi odmah!”

image Dnevnik devojke bez imena: Moja baba iz Brazila

Za sebe kaže da nikada neće odrasti (biće večito dete)

“Ma, nosi se”, govorim, ali sa druge strane čuje se “tu tu tu”. Posle desetak minuta, ipak sam sišla u lobi. Vivian, vlasnica modne agencije za koju sam radila, čekala me je sedeći za stolom sa velikim osmehom na licu (Šta se ti koji k**** smeješ ovako rano, malo mi je falilo da kažem, ali sam se ugrizla za usnu. Ne bi to bio dobar početak saradnje). Umesto onoga što sam pomislila, rekla sam: “Jovana, drago mi je” (pa i nije baš).

Usledio je jedan od najdosadnijih razgovora koji sam ikada vodila. Pričala je o modelingu u Grčkoj, modelingu uopšte, ugovoru, stavkama u ugovoru, klijentima, mapama i ostalim dosadnim stvarima. Sedela sam tako nekih pola sata slušajući je… I stekla sam utisak da joj je mnogo dosadno u životu. Dok mi je ona pričala o grčkoj sim kartici koju “moram” što pre da kupim (jedina kartica koju ću ja kupiti ide u paketu sa majicom, kao etiketa), ja sam je zamišljala u stanu prepunom novina kako sa svojim mačkama lovi miševe. U jednom trenutku, nakon milion svetlosnih godina, prestala je da priča o… čemu god da je pričala i pitala me je da li imam korene negde osim u Srbiji.

1332949230474 Dnevnik devojke bez imena: Moja baba iz Brazila

Nema životni moto, radi kako oseća da treba

“Nemam”, odgovorila sam.

“Ma nemoguće, mora da imaš.”

“Ok, imam. Prababa mi je poreklom iz Brazila. Zašto je to toliko važno?”

“Znala sam! Grci vole Brazilke!”, kaže ona.

“Vivian, svi vole Brazilke…” Gledam je kao begunca iz ludnice.

“Da, pa, obavezno na kastinzima spomeni da si polubrazilka”, dodaje ona.

“Kako ti kažeš, Vivian”… i tako sam postala polubrazilka. Sa mamine strane.

Kastinzi, kastinzi, slikanja, kastinzi, poslovi, kastinzi. Uobičajen tempo jednog modela. Jedino dobro u celoj toj priči o jurnjavi bilo je to što sam šetala po ceo dan (nisam imala teretanu u blizini, pa sam se zadovoljila kardio treningom na otvorenom). Neko vreme nisam htela da izlazim, bila sam iscrpljena od posla, ali jedne subote sam napokon prihvatila poziv jednog od PR-ova koji rade sa modelima. Večera, pa klub. Kada radiš kao model u inostranstvu sa džeparcem od €50, besplatna večera zvuči kao poziv na šoping u Pariz.

1332949901107 Dnevnik devojke bez imena: Moja baba iz Brazila

"Svi mi grešimo, razlika je samo u tome da li ćemo posle pada ustati i nastaviti dalje podignute glave, ili ćemo ostati da ležimo u prašini", kaže Jovana

“Večeras idemo u taj klub gde radi jedan mnogo dobar barmen, Brazilac.” Manki je, po običaju, imala dobre vesti za mene.

“Do jaja. Bar nešto da se malo zabavim”.

“Po načinu na koji igra, rekla bih da ćeš se zabavljati celo veče”, zagonetno mi je namignula. Međutim, nisam se zabavila, bar ne to veče, jer je Brazilac imao slobodno. Narednih par izlazaka išli smo na neka druga mesta, na njega sam zaboravila. A onda se dogodilo nešto zanimljivo…

Stay tuned


Jovana Švonja je jedna od najboljih srpskih manekenki. Divlje dete, otresita i drčna. Hrabro korača modnom scenom. Prelepa i neodoljiva, neće vas ostaviti ravnodušnim.