Đorđe Balašević: Dvanaest godina kasnije

Đorđe Balašević: Dvanaest godina kasnije

U subotu, 5. maja, zaplovila je Panonska mornarica sa oko 40,000 putnika. Mesto polaska bio je Trg slobode u Novom Sadu, a kapetan niko drugi do Đorđe Balašević. Poslednji koncert na otvorenom u svom rodnom gradu održao je 2000. godine.

Prvi redovi bili su popunjeni već u 18 časova. Uzrasti razni – oni koji su odrasli uz njegove pesme, oni koje su roditelji uspavljivali uz balaševizme, ali i oni najmlađi koji su tek postali svesni da jedan čovek poput Balaševića postoji. Nije to bio poklon samo najvećem gradu Vojvodine. To je bio poklon i onima koji su putovali sa raznih strana Srbije i regiona – Sarajeva, Zagreba, Tuzle. Svuda su se nazirale bele mornarske kapice i plišane igračke.

Bina je bila pravi mali brod, čekajući svoje putnike i glavnokomandujućeg da zaplovi. Putnici su već bili spremni, uz česte povike: “Đole, Đole!”. Onda su se pojavili članovi posade obučeni u svoje uniforme. Konačno, dugo očekivani momenat – Đorđe Balašević, praćen ogromnim aplauzom, pozdravio je i one u masi, i one na balkonima, ali i članove svoje porodice koji su koncert posmatrali sa terase gradske kuće.

Slika111 Đorđe Balašević: Dvanaest godina kasnije

Na centralnom novosadskom trgu se okupilo oko 40,000 ljudi

“Oni koji te ne vole ne znaju to da sakriju, a oni koji te vole ne znaju to da pokažu” – ovom rečenicom je svoj tročasovni nastup počeo omiljeni srpski mornar. Prva na repertoaru je bila pesma “Novi Sad” koju su verovatno svi očekivali. Nizale su se jedna za drugom “Panonski mornar”, “Hoću jednu malu garavu”, “Čovek za koga se udala Buba Erdeljan”, “Neki novi klinci” i druge. U publici su se mogle videti suze, smeh i ljubav.

Pevalo se i igralo bez prestanka, a pauze među pesmama nisu mogle da prođu bez čuvenih Đoletovih monologa. Upravo je to ono što njegove koncerte čini posebnim i jedinstvenim. Čovek piše neverovatnu poeziju od trenutka kada se pojavio, pa sve dok nije objavio poslednju pesmu.

Oko ponoći pozdravio je sve putnike pesmom “Odlazi cirkus”. Do sledećeg isplovljavanja…

Izvor fotografije: zlihadzo.com


Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”