Doživotna monogamija – zajeb ili neophodnost?

Doživotna monogamija – zajeb ili neophodnost?

Dok sve više mojih prijateljica tavori u dugim vezama i odlučuje se da “stane na ludi kamen”, ja sve češće razmišljam o smislu veza, krhkosti deklarativne monogamije i hrišćanskoj instituciji braka koja posustaje, ali ipak nikako ne biva prevaziđena.

Šta predstavlja veza između dvoje ljudi? Da li se ona svodi na usmeni sporazum da nema fizičkog sparivanja sa drugim jedinkama? Ili, pak, pomirenost sa situacijom da sad kad ste našli nekog ko vam bar donekle odgovara u većini stvari nema smisla ponovo zabacivati udicu u neizvesno i pecati budućeg partnera, jer je, je l’ te, bolje vrabac u ruci nego golub na grani?  Da li dvoje ljudi počinju da žive zajedno zato što im je lakše da po pola dele račune za stan, dok ubeđuju sebe da je to korak ka ozbiljnosti, stvaranju porodice i prokreaciji kao smislu postojanja i tako se uklope u granice društvene prihvatljivosti neposredne okoline? Da li neko zaista i dalje veruje u ljubav do groba i srodnu dušu?

Dobro, pogledajmo stvari iz drugog ugla. Veza ima svoje prednosti. Pouzdan oslonac kad vam je teško, na primer. Društvo kad vam je dosadno, ili kad su praznici. Redovan seks kad god vam je do toga. Ili kad je njemu do toga. Pri tom ne morate biti sveže istuširani i glatko izbrijani, jer se ljudi navikavanjem jedno na drugo naviknu i na štroku kao prethodnu, a bogami i narednu fazu onog finog, uglancanog i namirisanog bića koje ih je dočekalo na prvom dejtu. No, kad prođe zaljubljenost sa svim svojim leptirićima koji vam lepeću po stomaku, ako vam se posreći – dođe ljubav, u svom opuštenom konformizmu pocepanih čarapa sumnjive čistoće, uz glasno podrigivanje bez onog “pardon, to mi je zbog piva”, i vaše “koja si ti svinja, ali te i pored toga volim, hihihi”.

Ali, avaj, takva bliskost neumitno rađa prezir i vi se jednog dana, posle najviše nekoliko godina, probudite pored čoveka kojeg ne poznajete. Pričate o vremenu, krizi na Bliskom istoku, ceni grejanja i letovanju u Paraliji, a pritom izbegavate pogled. Pitate se u šta se pretvorio. A u šta ste se vi pretvorili pored njega? Gde su nestali oni zanimljivi, mladi, nasmejani ljudi koji su se toliko voleli pre par godina i uživali jedno u drugom? Šta onda raditi? Kako priznati da je vezi došao kraj? Kako se pomiriti sa porazom i činjenicom da ste tolike godine bacilli, i da je sve prošlo, propalo, nestalo? Većina ljudi nema figurativnih muda za pravljenje radikalnog reza i suočavanje sa realnošću, pa pribegava drugim metodama.

Pravljenje dece da se popuni rupa u duši, u vezi, u životu… A posle više i nemate vremena da jadikujete zbog prošle ljubavi – stigao vam je razlog postojanja koji zahteva konstantnu pažnju i posvećenost, do kraja vašeg života. Čestitamo!

noname3 Doživotna monogamija – zajeb ili neophodnost?

Ljubav je prošla... Sta sad ostaje?

Na kraju, ja duboko verujem da je ljubav najplemenitije i najlepše osećanje koje ćemo ikada iskusiti. Ali ne može da traje večno. Jer ne postoji srodna duša za sva vremena, “onaj pravi” zauvek. Postoji više pravih u različitim momentima u životu, i to je sve. Što pre prihvatite doživotnu monogamiju kao nametnutu i neprirodnu kategoriju, biće vam lakše da preživite kad vašoj trenutnoj ljubavi dođe kraj. Doći će neki novi “pravi”. A do tad… Pa, da nije ljubavnog bola, ne bi postojala muzička industrija, a ni industrija alkoholnih pića…


Milica Novaković - stomatolog po profesiji, spisateljica u pokušaju, feminiskinja po ubeđenju. Riznica nepotrebnih informacija, ubica romantike, večiti cinik i surovi realista. Duboko veruje da čovek koji čita knjige živi hiljade života, a čovek koji ne čita živi samo jedan.