Egzistencijalna egzistencija

Egzistencijalna egzistencija

Nebo je rastvoreno u mojim očima, snovi su duboki, telo je jednako vodi u kojoj stoji, a ja prestajem da budem ono čemu su me učili da jesam.

Dok plutam na vodi, raširenih ruku i nogu, otvorim obično oči i pustim plavilo, ali dalekog neba, da mi vidik zaokupi i celog ga zarobi i time oslobodi.

Uši su pod vodom. Čujem strujanje riba, prigušene glasove, sve dok me ono što vidim gluvom ne načini. Ne sećam se ničeg. Ne razmišljam. Samo osećam što jeste trenutno.

Vidim parče neba stalog u mom oku. Slika je nepomična, ali nikada ista. Statično plavilo sa kog se smenjuju pamučni oblaci. Tu su bez reda. Ne trudim se da prepoznam oblike. Jer dok ovako plutam zadenutih, u svod, očiju nisam više socijalno biće. Samo sam čovek. Zaboravljam da znam govorom da se služim. Nijedna mi forma nije znana. Ne znam ni za boje. Vidim ih. Mada, za mene, te iste boje nisu jedino kategorije, imena za belu ili plavu. Doživljavam ih. Po prvi put ih možda i vidim.

Ovde sam cela. Bez mogućnosti da me išta raspoluti. Bez brige da će me išta stići i svrgnuti sa mesta sa kojeg je sveto i posebno slušati zemlju kako diše i gledati nebo kako se raskopčava pred mojim očima. Dodirujem telom vodu, slušam, čujem pokrete drevne planete. Jeca na trenutke.

Pobožno predajem sebe prirodi. I zato ta neodređena parcela postaje mistična, baš zato što na istoj prestajem da mislim na sebe kako bih postala možda voda ili nebo.

Sjedinjena sam s gustim morem. I, ne, nisam više socijalno biće.

Već to i jesi... Egzistencijalna egzistencija

Već to i jesi

Priznajem da nisam iznad drveća što iz prašine niče, da nisam iznad vazduha kojim se služim, da nisam iznad dubokih mora i nezavršivog neba.

Nebo je za moje oko bezgranično. Nikada ga pogledom neću zaokružiti. More je za mene široko, nikada mi struk neće obaviti.

Plutam i zaboravljam, plutam i sjedinjujem sebe sa vodom.

Ispunjena sam onim čime i treba. Osećam se celom, a celina spontano priziva sreću. Možda smo jedino i onda sretni, onda kada prestanemo da misilmo po šablonu i dejstvujemo zarad ostvarenja novih.

Neizjednačiva ispunjenost, spokoj u spoju, spokoj koji baš taj spoj prirode i tela, koji odbijamo inače, stvori. Nema me ni u jednom pravilu, nema me ni u jednom zakonu, postojim bez predodređene funkcije, postojim u trenutku koji neću moći da održim.

Pomisao da je ovome suđen kraj vraća me među ljude koji su pokraj mene. Tu se navršava moje sjedinjenje, tu se vraćam svetu gde je čovek, greškom odvojen od onoga što jeste, sama priroda, gde je čovek na pijedestalu, svet za koji verujemo kako je bolji zbog mogućnosti koje nudi.

Sad je i za mene plavilo svoda, samo plava boja. Sad je i za mene voda jedino neophodna za preživljavanje. Zaboravljam da sam ona.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.