Emotivni konac

Emotivni konac

Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.

Ivo Andrić, Znakovi pored puta

U poslednje vreme gledam živote kako se raspadaju preda mnom. Nailazim na ljude koji nakon nekoliko godina izlaze iz veza u koje su ulagali kompletne živote, pa i više od toga, i sada, potpuno sluđeni novonastalom situacijom, pitaju se kako dalje i šta dalje. Kuda krenuti, odakle početi, zašto počinjati sve ispočetka. Međutim, sluđenost koja obuzima ljude koje susrećem nema toliko veze sa emotivnom rastrojenošću koliko sa njihovim svešću o tome da sada, kada više nemaju svog partnera u kog su ulagali, više nemaju nikoga. Tužno, zar ne? Jeste. Svaka tuga je tužna dok ne postane očajna. Tuga je i bolna i strašna i prožimajuće nemilosrdna. Tugi, kao ni sreći, nećemo suditi. Kada je tu, tu je. Postoji dok traje i s njom živimo. Ali, taj njen deo u kom prelazi u očaj je deo tuge koji je za svaku osudu. Tačnije, nije ona za osudu. Ljudi koji neguju očaj su za osudu.

Nemilosrdna sam ponekad. Imam problem da shvatim ljude koji se predaju celi drugoj osobi, a dobro znaju da im ta predaja visi o vrlo tankom emotivnom koncu. Ne shvatam ih kako tako nonšalantno prelaze iz “ja” u ”mi”, kao da nisu proveli čitavo odrastanje i sazrevanje pre toga gradeći to “ja”. Možda i nisu, pa im je lako da se, tek tako, poput najkvalitetnije gline, izobliče u formu koja je trenutno aktuelna. Nikako da shvate da su potuna predaja i uzvišenost osećanja šekspirovski pojam i romantična iluzija koja je dobra inspiracija za pisanje, ali ne i za život. Život… je nešto drugo. Mnogo jače. Mnogo bolnije. Mnogo realnije i kompleksnije. Ne staje u pojmove, fraze i izraze. Nije rima, ne završava se tačkom ili bilo kojim drugim znakom interpunkcije. Nije ni pesma sa kojom neko uz poslednju kapatku vina može da se poistoveti. Život šiba, grubo vuče za kosu, pljune koga stigne, ponizi. Život je nemilosrdan, život ne bira koga muči. Ne uzmite me zdravo za gotovo, ni ja ga ne poznajem baš najbolje, ali, u prilikama u kojima smo razgovarali, pokazao se kao arogantno đubre. Međutim, onda sam razgrnula sa sebe paučinu i videla kako je život nekada i prelep. Kako s vremena na vreme podari i poneku radost u vidu stvari ili ljudi, pa, ako si dovoljno pametan, izbiraš skupe ljude i stvari na rasprodaji. Mnogo se uštedi, a puno dobije, prosta matematika. Ali, opet, i u tim prostim matematikama potkradu se greške zvane ljudi, upravo oni koji su vas ostavili nakon što ste im dali nekoliko godina života, mnogo planova za budućnost i svu sadašnjost koju ste imali. Kada te greške odu, umesto da ih gledaju kao na na vreme odstranjeni tumor (sklonjen da ne preraste u rak), oni, bez mogućnosti da se okrenu ikome, pate, hvataju se za slamku, za dve, za tri. Sasvim slučajno se potrefi da su te slamke za koje su se uhvatili ljudi koje su tek upoznali, pa im se učinilo da su ti potpuni neznanci željni njihovih priča, kako će im dati savet, utešiti ih i postati novi najbolji prijatelji. Prevarili su se u proceni, baš kao i kada su birali partnere. Razumem, očaj traži saputnika. Razumljivo je. Ali, beskrupulozno gušenje potpunih stranaca nije uopšte po bontonu. Kada upoznam ovakve ljude o kojima govorim, ne umem da budem bezobrazna pa da im kažem sve što sam vama napisala. Žao mi je, i sama sam patila. U više navrata. Sećam se koliko ume da bude poražavajuće strašno i razdiruće. Iz poštovanja prema gospodinu Bolu, odćutim im, saslušam, ali gotovo uvek razmišljam kako da što pre promenim broj telefona ili ne idem ulicom gde znam da ću ih sresti. Nije to izostanak moje empatije za druge ljude. To je izostanak pameti drugih ljudi da, mimo partnera, sebi na vreme osiguraju druge ljude koji će ih voleti.

Dobro znamo koliko su emocije, barem kada se radi o partnerskim odnosima, nestabilna valuta. Znamo i da su labilne. Lično, nikada im ne bih dala da mi vaspitavaju dete ili vode firmu. Dala bih im da dođu na probni rad i odrade dnevnicu, toliko. Ne zato što sam ogorčena, patetična, očajna. Baš suprotno – zato što znam kako je kada se sve karte stave na jedno polje. Crno, da. Bila sam na tom mestu. Kockala sam se dovoljno da znam da u životnom pokeru, kao i u ovom kartaškom, pobeđuju ljudi sa najjačom stamenošću na licu, najkvalitetniji bleferi i najsiromašnije duše. Posmatrajući tu igru, odlučila sam da ću sa pokeraškog stola preći na sigurnije uloge – prijateljstva. Ne zato što će mi pružiti utočište kada mi brodovi iz emotivnih luka isplove. Isključivo zato što znam da prijateljstva nikada neće dići sidro i napustiti me.

slika11 Emotivni konacEToday, I had a thought. What if… what if I had never met you? – zapitala se pred svoje tri najbolje prijateljice Keri Bredšo (Carry Bradshaw) kada je odlazila iz Njujorka (New York) u svoju, kako je očekivala, prelepu, svetlu, parisku budućnost. Možda je ona izgovorila na platnu ono što smo se svi pre nje nekolicinu puta zapitali razmišljajući o svojim životima i pravim ili lažnim prijateljima u njemu. Koliko često nijedno utočište nije bilo dovoljno, a ruke prijatelja su uspele da upotpune svaku prazninu? Iz ličnog iskustva, prečesto. Kada razmišljam ili govorim o prijateljstvima, ne mogu a da se ne setim Henrija Milera (Henry Miller) koji kaže –
“Ne može nam svako biti prijatelj. To mora biti neko sa kim smo bliski kao sa sopstvenom kožom, neko ko nam u život unosi boju, dramu, značenje.” Imam tu sreću da sam sa dvoje ljudi bliska kao sa sopstvenim disanjem, kao sa mislima, kao sa najtananijim snovima o kojima ćutim. Njihove reči, makar i kratke, odjeknu beskrajno.
Potpuno su različiti. Zajednička sam im ja. Upoznali su se jednom, ali se više nisu viđali. A opet, neizmerno su mi potrebni oboje. Staklići njihovih individualnih lepota spojeni su u veliko ogledalo kroz koje, kada god stignem, pročitam malo sebe. Sa njima, sviđa mi se šta vidim u sopstvenom odrazu.

Nisam osoba koja ume da kaže “Volim te”. Moje volim te je prazno, obično i veštačko. Ne slaže mi se uz karmin, a još manje uz stav. Prečesto čujem kako se ljudi oko mene dobacuju ovom frazom od stakla, bez da se zapitaju šta će biti sa njenim značenjem kada u vrtoglavoj, nezgrapnoj igri padne i razbije se o pod. Ja, s druge strane, izbegavam da izgovorim “volim te” svaki put kada mi se ukaže prilika. Jer, jetka prozirnost neiskrenosti nagrize tu celu sintagmu. Moje volim te i samo često zna da nije iskreno, pa se ni ne izgovara. Ali, kada to kažem svojim najboljim prijateljima, mislim. I često mi jedno volim te nije dovoljno, pa moram da ga izgovorim nekoliko puta za redom, kao da bih poslala poruku univerzumu da zapamti da svoje prijatelje ne dam nikome i da ljubav neće prestati. Njima smem i mogu da pričam o tome ko mi je otišao, kome sam pobegla. Njima mogu glasno da izgovaram ono što mi je na pameti. Od njih mogu da očekujem da me slušaju kako vodim duge monologe u cilju dolaska do rešenja. Jer, ja od njih nisam digla ruke kada je postojao neko u mom životu. Niti ću ikada dići zbog nekoga. To se ne sme. Jednom mi se omaška desila, i naučila me je za ceo život. Naime, u trenutku kada sam ja bila najzaljubljenija na svetu, moja najbolja drugarica je prolazila kroz najteži raskid koji može da se zamisli. Bila sam joj potrebna, ali meni nije bio potreban niko osim tadašnjeg momka. Bila sam dete, potpuno nova i neiskusna u celoj priči sa vezama i trudila sam se da baratam tom groteskom koja se zove “duga veza”. Iz straha da ne izgubim svog princa posvetila sam se samo njemu, a zanemarila prijatelje. Glupost. I danas, kada razmišljam o tome, gorčina mog nepromišljenog postupka mi se zaustavi u grlu. Sreća, veličanstvenost moje drugarice nije moju glupost zarezala kao prepreku za naše dalje druženje. Ali, to samo zato što je ona jedna od duhom najčistijih osoba koje poznajem. Na svom primeru sam naučila da se ovakve greške ne smeju praviti. Cilj svakog živog bića mora da bude da prvo stvori, a onda i sačuva ono što je vredno, a prijatelji to jesu. Za razliku od braće i sestara koji, nesumnjivo, jesu dragocenost, ali, umeju da izdaju više nego najveći neprijatelji, prijatelje biramo. I, biramo ih promišljeno, sa dugoročnom vizijom. Biramo ih da nam budu tu i da budemo tu za njih. Biramo ih, nadamo se, zauvek. I, svako mora da ima jednog. Verujem, mada ovo nije potkrepljeno nikakvim studijama psihologije, da najbolje prijatelje mogu da imaju isključivo ostvareni ljudi. Psihički i duhom ostvareni, najpre. Verujem kako generalna sposobnost bliskosti sa drugim ljudima proističe iz sposobnosti da budemo bliski sami sa sobom, tj. iz lične zrelosti. Moje razmišljanje na temu me navodi da se zapitam – da li ljudi koji se drže isključivo svojih partnera i, čini mi se, zaziru od socijalizacije, pate od nezrelosti ili plitkosti? Ili su, samo, i previše zaljubljeni? Možda je slučaj nešto sasvim treće. Njihov gubitak je svakako. Oni kao da ne znaju da su najbolji prijatelji naše dopune, naša utočišta, naš smeh. Naš zaklon od zemaljskih zala i podstrek za cvetanje.

Kako da naučimo pojedince da ne grade sebe u okvirima veze i da ne dopuste da im se životi sruše onda kada im se sruše i veze? Odogovor na ovo, kao i na većinu stvari koje pitam najpre sebe, a onda i vas, nemam. Ostaje nam samo da širimo glas o ovoj velikoj istini. Da se damo u neka hodočašća kojima se trudimo da spasemo napaćene duše od pada i pogrešnih izbora, da zajedno širimo reč o tome kako se izvan emotivnih veza postoji, kako su prijateljstva dar Života, kako je tuga nakon raskida opcija, a ne osuda. Možda da na sve to dodamo “Volite svog partnera ali znajte da život ne prestaje kada on ode. Gradite prijateljstva, čuvajte ih. Gradite ih dok ste u vezi i dok ste sami. Volite ljude koji vas vole. I, iznad svega, poštujte i volite sebe!”


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.