Pojam unutrašnjeg deteta mnogo nervira pametne i cinične ljude, možda zbog opšte upotrebe u literaturi i na filmu, koja je stvorila još jedan šablon za stručnjake populističke psihologije, to jest za sve. Pametni i cinični ljudi su smislili osvetu, pa nam serviraju pojmove spoljašnjeg koječega i svega mogućeg unutrašnjeg.

Čula sam i takve rečenice koje počinju sa moj unutrašnji računovođa je sve vreme znao, ili moja unutrašnja kurva bi ti sad rekla

Muškarci su ovo izgovarali, da se razumemo. Urnebesno! Moj unutrašnji pisac otkida na burleske!

To unutrašnje dete, međutim, stvarno postoji. U opšteprihvaćenom romantičnom kontekstu, to je onaj radostan, radoznao, bezbrižan deo nas, koji pun poverenja uskače u avanture. U psihološkom, to je pozicija koju automatski zauzimamo kad se pritisnu pravi okidači, odnosno, kad se zbog nečeg i nekog osećamo kao dete.

Verujem da u nama ima puno tih pit-stopova, u koje nas ubacuju događaji i situacije i da su oni poput emotivnih brazda i rupa u koje upadamo po automatizmu. Posao nam je da osvestimo i isključimo što više automatizama možemo, a to je dugačak, suptilan i težak posao, koji se najčešće okončava samo zato što se i život okončao.

Takođe, najveći broj ljudi se uopšte ne bavi ovim poslom, živi i okoreva po inerciji i sa starošću, umesto da dobija na elastičnosti duha i mudrosti, gubi i ono malo svesti što je imao. Čitav unutrašnji svet postane kao mesečeva kora, izbrazdan i pun kratera u kojima su se naši razni unutrašnji likovi zaglavili.

Unutrašnje dete je često dominantna pozicija odraslog čoveka koji izbegava odgovornost, ili kupuje simpatije svojim mladalačkim šarmom, ili se drži drskog ubeđenja da se svet okreće oko njega i da su njegove potrebe i želje zakon za sve. To je ono što na prvi pogled prepoznajem kao nezrelost, ali ima i drugih stvari. Recimo strah.

Moje unutrašnje dete je uplašeni starmali filozof, nevoljno pomiren sa sudbinom, jer je gledao kako se ostvaruju najveći strahovi.

Deca se ne boje često rata, osim ako nisu istraumirana odrastanjem u ratnim uslovima, ali ja pamtim košmare iz detinjstva o tome kako ogomne bombe u nemom užasu polako padaju s neba, a ja samo gledam i čekam da stignu. I dok sam u realnosti gledala maltene to isto, nosila sam u stomaku svoje realno unutrašnje dete. Ko zna kako je to psihološki povezano i na koji način je to ucrtalo brazdu ili načelo krater u unutrašnjem detetu mog deteta, ali sigurna sam da nekako jeste. Možda se u moje dete ucrtalo osećanje bezbednosti i zaštićenosti, tu unutra, dok sam sa filozofskim mirom posmatrala ludilo oko sebe, ostvarenje moje noćne more, bombardovanje mog grada i zaključila da ja sa tim nemam ništa.

38184 142573359095974 100000299314630 349173 5355457 n original Grube igre unutrašnjeg deteta

Ne mogu više da budem sa tobom

Unutrašnja deca ne gube poverenje, ali ni strah. Svest o unutrašnjem detetu i kontakt sa njim vraća nas na one skice pre konstrukcije automatizama i ako smo pažljivi, budni i dobronamerni, imamo šansu da prepravimo skice, razgradimo, isključimo i deaktiviramo parališuće automatizme.

Unutrašnje dete je legitimno, iako nervira pametne i cinične ljude. Toliko da su ga zloupotrebili prilikom jednog raskida, koji je započeo ovako:

“Ne mogu više da budem sa tobom, dete u meni ne razume tvoj smisao za humor”.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice