Kažu nam da kada uđemo u dvadesete, pa ih i još malo prekoračimo, sve počinje da se menja.

Piti više vode radi zdravije kože, staviti noćnu kremu da se ne poznaju fine bore. Redovno vežbati jer dvadesete su opasna kategorija, promeniti stil oblačenja jer gola ramena više nisu pristojna. Mekše boje lica i ne toliko intenzivna šminka, jer zabluda je da čoveka cene po onome što jeste kada se svuče, skine i ogoli. Ipak, puder pokriva kojekakve neravnine – nekome karakterne i duhovne, drugima fizičke. Zategnuti kravatu oko muškog vrata jače, jer, pa, profesionalnije je. Aktn tašna jer rančevi ne priliče dvadesetima koje se gaze. Pažljivo očešljana kosa da se ne vide prve, ako ih ima, sede. I u moru svega što se sme i ne sme, u nadirućim talasima koji nas gutaju i bacakaju sa trenda na trend, postajemo deo mase bačene na milost i nemilost uzburkanom vremenu koje, kako se čini, samo što nas nije sve pojelo.

Ako ste generacija koja širom ovorenih očiju živi dane koji su im dati, onda znate da smo ušli u dimenziju preporoda. Dočekali smo vreme u kom stvari vidimo jasnije, u kom doživljavamo stvarnosti onako kako su nam date. Došli smo do tačke gde gledamo u ljude, pa u njima svetlosti ili tišine. Ovoga puta tragamo za važnostima ne životarenjima, ma koliko to stajalo u kontradiktornosti sa životnom centrifugom koja nemilosrdno melje. Jasno je da je ovo dimenzija apsurda koji se slavi i jednostavnosti koja se nipodaštava. Jasno je i da smo zašli u sferu emotivnih zidova, psihičkih blokada, umetničkih ostvarenja kakva do sada, gotovo, nikada nisu viđena. Jedni nestaju sa neba važnosti, drugi se na to isto nebo penju kao da doleću na repu komete i svako mišljenjem, koje izražava glasnije i smelije nego ikad, trasira sebi put do cilja za koji veruje da mu pripada. Mana ove prelepe izvitoperenosti u kojoj živimo jeste što je u prvi plan stavila raznolike površnosti, dok su suštine, čini mi se, poplesnavile, tamo negde u ćošku sobe nekog mladog ili starog idealiste, sanjara, ludaka.

Doduše, ponekad se u nekom od mass produced brendova oseti po neki Arhangel Mihailo koji svojim glasom i krilima zaseni sve tamno i bespotrebno, te podseti da, uprkos uporno nadolazećoj plimi haosa, ima još onih koji veruju u ostvarenja duše, talenta, želje, ideje. To su ljudi-umetnici, ljudi-vizionari, ljudi-stvaraoci, to su svi oni koji nam oplemenjuju živote i donose radosti. A, ako se odmaknemo korak-dva od konteksta zabavne, modne ili bilo koje od industrija o kojima slušamo svakodnevno, i zakoraknemo u obične živote ulica i stanova po kojima se krećemo, shvatićemo da i u sopstvenim životima, ma koliko bili deo mejnstrima, imamo dovoljno, možda i previše razloga za radost.

slika142 Haljine od mesa i cvrkuti ptica

Sami ste svoj univerzum koji samo trenutno obitava u telu čoveka

Kada nam kažu kako je sreća u malim stvarima u trenutku kada pokušavamo da zaradimo novac za kiriju, prečesto se brecnemo i namrštimo, jer ko danas ima vremena za male stvari. Misli se glamurozno, misli se veliko, misli se u milijardama. Teži se Forbsu, ili makar nekoliko stepenika ispod. Ali, istina je da se život dešava i kada se završi radno vreme, odlože ključevi, raskopča košulja, skine kravata, skine šminka, poskidaju uskosnice i izuju visoke potpetice. I baš zbog ovog ali i svih suština o kojima pričamo, red je da sa ramena stresemo šljokice poslovnih uspeha, i, ma koliko prozaično zvučalo, na trenutak makar, mislimo srcem. Da volimo dvadesete koje smo prekoračili, da potrčimo u zagrljaj zagrljaju koji nas čeka. Da vidimo svoje životne stubove – svoje prijatelje na 15 minuta, barem. Da se radujemo šminki koju ne nosimo pred nekim koga volimo, da u šolji tople kafe prepoznamo mirisno buđenje. Da prepoznamo tuđi pogled i svaku nameru, da prevaziđemo tešku reč i izgradimo se mimo tuđih mišljenja. Da pronađemo ljubav na najneverovatnijem mestu – u nama samima, i tu je negujemo, zalivamo, češljamo i hranimo dok ne bude spremna da svetlošću pokori svet.

Mana ove prelepe izvitoperenosti u kojoj živimo jeste što je u prvi plan stavila raznolike površnosti. Vrlina je što, uprkos pokušaju robotizacije čoveka, čovek i dalje (barem čovek koji sebe poznaje dobro) uspeva da se izdigne iznad onoga što se od njega očekuje i postane ono što želi da bude. Odlučite sami da li su dvadesete (i kusur) vaša opasna stavka ili birate da na vreme gledate kao na običnu, dosadnu, bledu, ispraznu fizičku kategoriju, a na svoj duh kao na besmrtnost!


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice