Ona je bila zaljubjena i letela je. Dao joj je krila i obećao večnost. Disala je među oblacima, stizala do neba, tlo za nju nije bilo opcija. S najvišeg oblaka, iznenada, pala je na nešto niži. I mislila je da se samo malo umorila. Probala je da poleti ponovo, ali je, umesto tragova neba, na svom licu osetila samo zemljanu prašinu. I dok je stigla da otvori oči videla je njega koji je odlazio noseći ispod jedne ruke krila koja joj je dao, a ispod druge ruke ‘večnost’. Zagušljivi vazduh boje njegovog glasa zazvučao je: “Mala, odrasti, dosta si se igrala.”

Slika1 I danas u vašem gradu: Ledena kraljica

U mislima joj je odzvanjao samo njegov korak dok je odlazio ne okrećući se

Ležala je tako. Činilo se, danima. Ono posađeno, svima nama od života dato zrno zaljubljenosti u duši počelo je da niče, ali zalivala ga je suzama. Počelo je da pruža grane, da stvara lišće, ali nije bilo ljubavi da ih nahrani. Znala je da samo stablo, bez ploda, vredi isto koliko čovek bez osmeha. Da samo stablo bez lišća da napravi hlad vredi isto koliko čovek bez nekoga uz sebe. Skupila je snage, počupala korenje trulog drveta, oduprla se rukama o zemlju i ustala, krenula je dalje posadivši trnovu ogradu oko srca.

I svaka od nas prošla je barem jednom kroz ovu priču. Osetile smo barem jednom da nam je neko srezao krila i poželele smo tada da nikoga više ne pustimo da to ponovo učini. I tako ostajemo same. I gorde. I radimo i razvijamo sebe. I učimo i bivamo uspešne. I ostajemo same i gorde u toj samoći. I ulazimo u neke veze i vezice i kidamo ih lako jer su nevažne. I bežimo svesno od svake emocije i ne shvatamo da nam taj svesni beg postaje urođena navika. A sudbina (ako uopšte verujemo u nju) udesi bas tako da nas oproba i na vlastito pooranom polju.

I tako sretnemo ponovo neke oči i uvrstimo ih u one prolazne. Po nahođenju. I pristanemo da ih zovemo dragima jer tako idu te stvari. I već u startu proričemo ne baš svetlu budućnost, jer smo navikle na to. I kao pijuni foliramo da nam je lepo i da smo se konačno zaljubile. Ali na svaku lepu reč, na svaku izrečenu emociju odgovaramo samo osmehom. I mislimo da je to dosta i tako treba jer je ranije to prolazilo. I uvežbano se unosimo u već poznati scenario koji smo same režirale. A te , za nas još jedne po redu, oči pogledaju nas iznenada nekako posebno i te nove usne izgovore ono što se ne sme: “Provaljena si!” I šta sad?

Osećam se ogoljeno u svojoj sopstvenoj koži. Neko je uspeo da pročita ono što krije lice ispod maske. Neko je shvatio da je ledena kraljica samo uloga, a da iza kulisa skriveno čeka neko ko ume da voli. I sve se to kosi sa onim što smo dali sebi za zadatak. I te oči su prve koje, na po ko zna koje po redu odbijanje, ne odgovore munjom već toplim pogledom. I te usne su prve koje, umesto vike, blagim glasom kažu da razumeju i vide strah i da neće lako odustati. I, odjednom, pored mene stoji neko ko me moli da ga pustim da voli ono što ja jesam, da otopi ledenu krajicu i oslobodi ono srce koje to željno iščekuje.

Slika3 I danas u vašem gradu: Ledena kraljica

Samo, ipak, ostani tu...

I zapitam se sad, dok pišem ovo, jesmo li slabe i lako pokleknemo, treba li da budemo ljute na sebe sto dopustimo da se osećamo lepo? Pravimo li istu grešku kao ona nevina devojčica ili pobeđujemo upravo time što se osećamo kompletno? Vreme ce pokazati. Nebo je vedro, a ja imam osećaj da će ovo biti divan let.


Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…

Editors choice