Ja ne sudim svojim subjektima

Ja ne sudim svojim subjektima

Nikola Tamindžić je privukao moju pažnju jer ga ne mogu nazvati “samo” modnim fotografom. Jer on to nikako nije. Noćni život, seks, moda, portreti, čak i pejzaži, to su ključne reči na njegovim fotografijama,a to ga razdvaja od drugih fotografa. Jako!

Tridesetpetogodišnji Beograđanin živi i radi u Njujorku. Na pitanje šta bi voleo da bude  kad poraste odgovorio je – Đubretar! U Beogradu se oni  voze na zadnjem braniku, i meni klincu je to delovalo kao najbolja stvar, držiš se za kamion, juriš ulicama, i  još budeš plaćen. U Ameriku je došao 2000. godine i prihvatio je posao web-dizajnera. Veliku jabuku je zagrizao 2004. godine i u to vreme se zaljubio u fotografiju. Posle par meseci boravka u gradu slučajno se našao, na zabavi za Noć veštica, koju je organizovala Gawker agencija. Bilo mi je dosadno samo sam fotkao, i postavio to na net. Sledećeg dana su me pozvali iz Gawker-a i pitali me da li želim da slikam za njih - seća se Nikola. Tu počinje njegova uspešna karijera. 2008. godine njegove fotografije koje su deo kako profesionalnog tako i ličnog rada, našle su mesto na njegovom sajtu “Home of vain”. Uglavnom ćete ga sresti, na standardno opasno znojavim žurkama, ili infiltriranog na neku zabavu visokog društva. Kako u jednoj ruci drži masivni Canon 5D, a drugoj Lumix-ov blic. Nikola tada uglavnom radi sa jakim ekspozicijama, i dok je ogledalo podignuto pomera aparat,  kako bi zamutio boje, i stvorio neobične i lude senke. Nije nimalo lak posao raditi do ranih jutarnjih sati, kretati se, konstantno imati „energetski napitak” u glavi, ideju koja daje snagu.  Mogli biste da ga kazete da je on novi Patrick McMullan, ali bi vam Nikola na to brzo odgovorio, da se njihov način i metod dosta razlikuju. McMullan-ov pristup je skoro ovakav:  “e ‘ćao ljudi da li biste mogli da stanete tamo i da se nasmešite ovako”  slika vertikalno, zatim horizontalno, i potom sve to lepo spakuje – kaže Nikola.  Moje slike nagoveštavaju ono što se desilo pre slikanja,  i priču koja se još nije desila. Postoji osećaj melanholije. Za svoje portrete  (koji uključuju studijski i modni rad) kaže  - Ja ne sudim svojim subjektima. Volim da subjekat dovedem u stanje ranjivosti, i onda uhvatim njegov pogled. Ako dobijete tu “ranjivost” najružnija stvar koju možete da uradite, je da okrenete glavu, i ne primetite je. Postoji nešto prepoznatljivo u njegovim fotografijama, a to je samoreflektujuća istaknuta sujeta, spontano sačuvana željom za iskrenom nenametnutom ljudskošću. Gledan izbliza, sam rad je nameran paradoks mraka i humora, želje i uzdržanosti. Portret jednog sveta, pogled napolje, pogled koji je prepoznatljiv, ali u potpunosti diktira svoja pravila i stvarnost. A priča osim toga ne počinje i ne završava se tu. Ona ide dalje i čini se da nastavlja svoje bez posmatrača.

O njegovim radovima pisao je The New York Times, PHOTO, British Journal of Photography, i mnogi drugi. Kreativni, živi, napeti, i neizvesni radovi! Zbog toga bih prepustio njemu da završi ovaj tekst:

Ne beležim ono što se stvarno dogodilo, ponekad je to samo ono što mozak vidi kasno uveče, pogotovu ako ste pijani ili previše uzbuđeni. Volim vreme između tri i četiri ujutru kada se oblak očaja pojavi iza ugla, kada primetite kako svo očekivanje i želja za izlaskom bledi. Maske padaju i svi shvataju da noć neće biti sve onu što su želeli.


____________________________________________________________________________________________

Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.

Komentari