Jedna stranica dnevnika ostavljene žene

Jedna stranica dnevnika ostavljene žene

Još jedna u nizu istih priča naizgled osuđenih na propast. Ispričala mi ju je žena koja tvrdi da je pametna, i gle čuda – nije pogrešila…

19.17 sati i mrzovoljan udah avgustovskog vazduha. Gospođica Noć navukla je plavu haljinu, ismevajući moj beživotan izraz lica. Isti ljudi, isto mesto, gorke uspomene i taman žal za prohujalim vremenima i nepovratnom srećom, a da situacija bude gora – kameni bedemi oko mog tela pretili su da će me pre vremena odvući kući. Na najgore mesto na svetu. Tada. U mračnu sobu koja nije vapila za svetlošću, jer svaka nit toplote koja bi je protkala podsećala je na jedno – na njega. Bivšeg, sadašnjeg i budućeg, kako mi se činilo te avgustovske noći. Osmi mesec u godini uvek je mirisao na razočaranje koje sam smelo obukla u bež boju pantalona koje je nosio sa karamel nijansama hladnog pića koje je ispijao. Bademaste oči bezobrazno su pretile da će me posmatrati zauvek, a svaki udah zarobiti željom da se vratim tom sadisti čiji je malj ubijao svaku nadu za boljim sutra.

20.03 sati, a kazaljke nikako da pokažu svetlost. Nasamarena lutka, osakaćena vijuganjem mača okrutnog pijuna, nije se bojala mladosti koja nenajavljeno prolazi. Naprotiv, to je i želela – mladost koja će proći i neće vraćati maštanja na uspomene koje podmuklo režu svaki deo tela grubim udarcima i teškim biserima zaleđenim u smaragdnosafirnim očima veštački obojenim nijansama zalazećeg, potonulog sunca. Što sam želela – to sam i mogla da dobijem, da nisam prestala o sebi da govorim u trećem licu jednine.

20.20 sati, i dalje pesimistički nastrojena ženska glava. Haljina, sandale, malo šminke i put pod noge.

20.22 sati, miriše na bolje. Režija dalje kaže ovako: Ulazim u restoran, sasvim obično veče i ne očekujem da će se ta noć zaljubiti u novi početak. Previše lepo da bi bilo istinito, ali dovoljno moguće da bi se ta sreća sklupčala u moj zagrljaj. I jeste.

ostavljena žena Jedna stranica dnevnika ostavljene žene

Moguće je ponovo voleti

20.40 sati, miriše na dobro. Ne znam kako, ali znam zašto me je jedna mirna avgustovska noć pokorila i dozvolila mi da ugledam drugačije oči. Oči koje nisu gledale kao Razočaranje, usne koje nisu govorile poput Bola i noge koje nisu koračale kao Bes. Jednostavno, biće koje nije moj bivši. Udarila sam samu sebe pri samom pomenu ovoga “moj bivši” i odradila sledeće – memorijska ispravka: Jednostavno, biće koje me nije podsetilo na to koliko razočaranja bljujem na narod, onaj muški, ali i onaj ženski. Osetila sam da izdajem bol i okrećem leđa destruktivnim hitanjima ka propasti. Podmuklo odlazim, dok štiklice lupkaju po bulevaru odavno sahranjene vere.

21.03 sati, bi dan. Odjednom je ispred mene osoba muškog pola (podvlačim, muškog) koja je uz čašu dobrog vina donela najlepše poljupce i, verovali ili ne, zagrljaje emotivno silnije od zagrljaja one nesreće od bivšeg, gorepomenutog monstruma, slobodno mogu reći.

Plava noć nije mi vratila veru u muški rod, ubedila me je samo da pravi muškarci postoje. Da, da. Muškarci kojima njihalo strave nije jedino oruđe rasuđivanja, muškarci koji se iskreno smeju i najzad, muškarci koji veruju u istinu i bezgranično poverenje.

16.30 sati, pet dana kasnije. Pretio je i ovaj talas osveženja da se ušunja na listu odbačenih nadanja, ali nisam dozvolila, a on se nije opirao. Ključ svega je ne sažaljevati sebe, sebe bez njega, sebe sa drugim, sebe u suzama, sebe sa sladoledom, sebe uz film. I sve to kombinovano. Kako je lepo odlučiti da postaneš pametniji nego juče i menjaš sebe, ne svet.

24/7 i osmeh. Osmeh, osmeh, osmeh i samo osmeh. Iskren osmeh zarobio je pravog muškarca, raširene (u to vreme još uvek emotivno osakaćene) ruke pružile su terapiju prijateljstva (nije sve u raširenim nogama), a sve ostalo došlo je samo od sebe. I sve je napokon na mestu.

Sudbina ipak veruje u srećan kraj, hajde da joj prkosimo i verujemo u još srećniji početak.


Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove, jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.