Pariz, 2019.

Dok sam tog sunčanog majskog popodneva sedela naslonjena na Aleksovo rame na balkonu apartmana koji je sav mirisao na karamele i jasmin misli su mi skakale sa jednog oblaka na drugi. Sunce je bacalo vodoravne zrake preko Sene, a mene su ruke čoveka koji je stvorio jedno sunce samo za mene grlile sve jače i jače. Osetila sam hiljadu i jednu reč u svakom poljupcu, i onu koja je u isto vreme bila i ljubav i molitva.

Nikome nisam govorila o svom putu, ali je Aleks znao da ću napustiti Pariz ovog proleća na kraće vreme. Kada sam otišla iz Beograda pre sedam godina, nisam ni sanjala da će se moj desetodnevni poslovni put u Grad svetlosti pretvoriti u raj u malom. Skrivena potraga za inspiracijom, odnosno beg od kukavičluka rezultirao je pravim osećajem spokoja i ljubavi.

Aleksa sam upoznala prve godine života u Parizu. Radio je u izdavačkoj kući koja je moj prvi roman prevela na francuski. Čitav susret kao da je osmislio Vudi Alen. Zaista, bez preterivanja. Ponekad kada se posvetite traganju ne nalazite ništa, niti vas nalaze, i čini vam se kao da se ceo svet okrenuo protiv vas. Ismeva se vaša požrtvovanost, iskrenost i pažnja, a zapravo sve što želimo je neko da sadašnji trenutak učini večnim. I tako svakog dana. Pitam se, ako je svet stvoren iz ljubavi, zašto smo mi nesposobni da u ljubavi živimo.

Postoje stvari koje nas u mladosti tište, a u kasnijem dobu ih doživimo kao najveće pouke o životu. Ono što je mene u ranim dvadesetim gušilo jeste saznanje da ti u život ušetaju ljudi koji donesu samo snove i čežnju, i da su sami zadovoljni tim davanjem i da ne žele ništa za uzvrat. Prevedeno: Ono kad njemu baš i nije stalo do vas. A najbolji način da prebolite jeste da pišete i pišete.

– Volim tvoje reči, ali ne i ljude koji su te na njih naveli. Verujem u tvoje srce i znam da ne postoji ništa jače od ove niti između nas, ali jednom za svagda te molim da ostaviš iza sebe sve što ti ne mami osmeh na lice. I ne znam šta si ostavila za sobom, niti šta te čeka u gradu koji je tvoj u svakom smislu, samo ne zaboravi da ću ja biti ovde čak i da se on sruši.

– Moraš da razumeš da jedino papir može da istrpi sve što sam osećala. I da, sve to je sada samo papir, i nakon promocije biće konačno zapečaćena prošlost. Jedini način da pređem preko svega što sam imala i što nisam jeste da napišem i poklonim svima koji u takvu ljubav još veruju.

***

Crni automobil je jurio beogradskim asfaltom, kasnila sam na sopstvenu promociju. U meni su se preplitale prošlost i neizvesnost. Nisam priželjkivala ništa, nisam očekivala nikog samo da se sve završi i da se neke boli zakopaju. Noć je bila nestvarno zvezdana, kao da je džak konfeta rasut po nebeskom svodu. Ali nije sijala samo noć, sijale su i neke davno rođene želje. Povratak u Beograd je bio povratak u onaj svet koji sam sama izgradila, na temeljima reči i inspiracije. Zlatni dvor i iskreni osmesi čekali su na mene. U crvenim cipelama prošetala sam stazama istorije i osmehom pozdravila sve one koje godinama nisam videla.

Uz malo sreće, nakon priče o Parizu i tamošnjem životu uspela sam da se iskradem na veliki balkon i nekoliko specijalnih posveta posebnim ljudima ispišem na kamenoj ogradi.

– I jedna za mene.

Poznati dlanovi spustili su jedan primerak romana do bočice sa mastilom. Osetila sam kako je miris lipe ušao u svaku poru tela, a topao vetar podgrejao zaboravljene trenutke i nikad doživljene poljupce.

Gledala sam ga minutima, upijala novonastale bore i još uvek isti sjaj u očima.

Ostavljeni na balkonu čežnje čekali smo…

64148 10150589562931611 7970126610 9508245 363922891 n Kad zamirišu lipe

Nekad prave stvari dolaze iz neočekovanog pravca

Kada bih umela da napišem priču o nama ona bi bila srećna u svakom pogledu, bez trunke patetike, izmišljotina i suza. Volela bih da opet nadahnuta tvojim pogledima umrljam prste u mastilo poput nespretnog deteta i po belom papiru ostavim otiske želje i snova. Ali kako svaki put iznova misliti o tebi? Uostalom, znaš li koliko je bilo lepo misliti o tebi? Malom čudu u velikom svetu kretena, gde se svi takmiče u nekakvoj igri emocija i uzbuđenja. A onda čujem da i ti poklekneš jer blizina je ponekad sve, a mi i nismo tako blizu telima kao mislima… Krenem ispočetka, potisnem te, ugušim i nastavim. Ušuškam te među korice svega što jesam i tu ostavim, a onda se pojaviš…

I tada je bilo bez pritiskanja, kao i sada. Jer… I onda kada si odlazio, ti si ostajao.

Ljubavi tu nikada nije bilo, ako i jeste nastala je i nestala u onom prvom pogledu iz mog oka koji je pozdravio svaku realnu viziju tebe. Ono što zaista postoji je ljubav o ovoj priči, koja me je naterala da postanem najbolja verzija sebe, za tebe koji to ne vidiš, ne osećaš, ali znaš. I znaćeš uvek, sve dok mirišu lipe.


Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.

Editors choice