Nije li divno kako deca sve mogu? Mogu da odlepršaju u carstvo snova i zaista veruju u svaku sitnicu koju tamo prožive. Ali, do kad to mogu? Šta je to što nas natera da jednom prestanemo sa svim tim divnim, naivnim verovanjima i maštanjima?

I ja sam bila jedno takvo dete, a do skoro mi se sve više činilo da je ta moć isparila i, ne baš tako skoro, činilo mi se da nisam ni primetila kad je otišla, te da je nisam udostojila ni pozdrava. Tek u nekim naizgled bezizlaznim trenucima shvatala sam da je nemam više i tako mi je neopisivo nedostajala. Sećam se jedne od maštarija u koju sam tako snažno verovala.

Bila sam u potpunosti ubeđena da mogu da budem sve što zamislim i da to svi mogu, pa sam tako ja poželela da budem gusar. To nije bila prva i jedina stvar koju sam poželela, ali je svakako bila najsnažnija. Znate, moj tata je bio pripadnik mornarice, sestra je radila na brodu, a brat, brat je radio sve što treba da bi bio na brodu, pa sam tako i ja maštala o tome. O moru, o buri, o prijateljstvima koja se mogu ostvariti samo pod takvim okolnostima. Okolnostima u kojima vam život zavisi ne samo od vaših izbora, već od izbora svakog pojedinca u posadi, dok životi svakog od njih zavise od vaših izbora. Prijateljstvima u kojima svako ima svoju ulogu i svako želi da učini sve što treba kako bi posada ostala na okupu.

Da raščistimo nešto odmah, naravno, ja sam želela da budem dobar gusar, onako, kao Robin Hud (Robin Hood), samo morski. E sad, tu mi je ideju malo dala jedna animirana serija koja se zvala “Tajna crne ruže” (The Secret of the Black Rose), a glavni lik je bila devojka Jolanda. Ona je bila kapetan gusarskog broda koji je, koliko se sećam, nasledila od tate. Ona se, naravno, borila na strani dobra, pa otud meni ta ideja. Savršeno sam ja to zamislila i, naravno, nisam mislila na ove nove super brodove koji sve rade sami, već na one stare jedrenjake. Kao na primer “Jadran”, brod na kom se moj tata školovao.

A onda, najednom sam uletela u taj neki svet odraslih. U tom kovitlacu obaveza, muka i ozbiljnosti zaboravila sam svoj gusarski brod. Tako sam i počela da pišem ove redove, bacila sam se u potragu za svojim gusarskim brodom, a da toga nisam bila ni svesna. Počela sam pitajući se gde je nestao i shvatila da je sve vreme bio tu, a da sam ja sve vreme gusarka!

I to tako što živim po sopstvenim pravilima, a što je najvažnije – pišem po sopstvenim pravilima! To me hrabri i gura napred ka osvajanju nekih novih pučina i nekih novih ostrva s blagom.


Milica Ivanović je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Zaljubljenik u putovanja i sve kulture sveta. Zavisnik od sunca i morske vode, mirisa soli, palmi i zvuka talasa. U lošim odnosima sa nepravdom, duboko veruje da pravda uvek pobeđuje. Obožava svoje prijatelje, koji je uvek dočekaju pri padu. Trudi se da svaki momenat provede sa najbližima. Ljubitelj crnog vina zimi, belog leti i skadarlijske kaldrme. Voli i voli da bude voljena.

Editors choice