Gotovo svi se slažu u tome da ne postoje glupa pitanja, već samo glupi odgovori. I to donekle i jeste tačno. Ali mi nikako nije jasno kako je moguće dobiti glup odgovor na pametno pitanje? Kakva je to, molim vas, kategorizacija?! Tu mi se nešto ne slaže.

Zašto pitanja nisu glupa? Prvi razlog nalazim u znatiželji. Ako nešto ne znaš – pitaš; ako ti nešto nije jasno – opet pitaš; ako nešto želiš da saznaš, a pritom imaš i od koga – opet pitaš. Pitanje je, dakle, pokretač svakog znanja. A znanja smo gladni.

Ali sadržina samog pitanja je diskutabilna. Postoje ona uobičajena, koja koristimo svakodnevno po više puta, u kojima nas zanima šta neko trenutno radi, šta će raditi, da li je gladan, žedan i tako dalje. Ovo su ona osnovna pitanja kojima možemo započeti konverzaciju gotovo sa svim ljudima na ovom svetu, i nikada nećemo pogrešiti.

E, sada, za mene jedno veoma klimavo pitanje jeste ono kada me neko pita kako sam. Ja na njega ne umem baš uvek da odgovorim. Prvo, asocira me na bolest. Uvek kada sam bolesna, to je prvo pitanje koje mi postavljaju. Drugo, često ne znam kako sam. Treće, ne volim po automatizmu da kažem da sam dobro. Slagaću sagovornika, ako nije tako. Dakle, za mene lično – jedno teško pitanje, i svaki odgovor na isto je potencijalno glup. Možda ne toliko glup, koliko bi stavio u neprijatnu situaciju onoga ko me je to pitao. Ako mi se trenutno nešto dešava što me okupira i čini nervoznom, ne mogu da budem dobro. A lake konverzacije su površne i treba da se izbegne prosipanje svega i svačega. Misli i duše. A ako kažem da nisam najbolje, to će neminovno voditi novoj lavini pitanja. Ne želim i ne treba mi to.

 Kakvo pitanje, takav i odgovor

Da, možda, ne? Kako vam ovo pitanje zvuči?

E, sada malo da se pozabavim odgovorima. Kako to odgovori mogu biti glupi? Mogu biti neočekivani, neželjeni, negativni. Neprihvatljivi ponekad. Ali teško da mogu biti glupi. Stvar je samo u očekivanjima onoga ko je postavio pitanje. Da li je možda odgovor suprotan od onoga što je on želeo da čuje? Pa se onda vadi na to da je glup. Ne, ne, pa ne može tako. Ako si se već odvažio da postaviš pitanje, saslušaj i odgovor do kraja. Mada postoji i jedna ludilo hibridna kategorija ljudi koji vešto izbegavaju odgovore. Tako da svaki razgovor sa njima više liči na igranje gluvih telefona, nego na iole pristojnu konverzaciju.

Pre će biti da su pitanja i odgovori teški i laki. U svakom smislu. Na primer, na ispitu možete izvući veoma teško pitanje. Ili lako. Ili čujete odgovor koji će vas u emotivnom smislu smrskati. Ili postavite pitanje na koje znate da je konkretan odgovor gotovo nemoguće dati.

Ali težina pitanja se ne meri baš tako jednostavno. Ono što vi smatrate lakim, nekoga može izbaciti iz koloseka. Naravno, postoje i ona iritantna, podbadajuća pitanja, koja postavljaju potpuno svesno i namerno isti takvi tužni ljudi. Da, tužni su, čim im je duševna hrana to da izbace drugog iz takta.

I na kraju krajeva, kakvo pitanje takav i odgovor. Bitno da je iskren. Da nije tuc-muc; okruglo, pa na ćoše.

Izvori fotografija: agroperspectiva.com, flickr.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice