Krstarenje: Luka broj 2

Krstarenje: Luka broj 2

11:45

Dve neprijatne vesti!

Više neprijatna: u opštem metežu jednoj prijateljici su ukrali telefon u radnji, u njenoj radnji punoj mušterija, ženskih doduše, a žene obično ne gledaju muškarce mlađe od njih osim ako se ne lepe za prste. Lopov takoreći nedovršeni pubertetlija, ali brzo trči. Ispostavilo se da je njoj zbog lošeg trčanja ostalo samo da plače. I da slučaj prijavi policiji. I da razmišlja kako sada nije u mogućnosti da kupi novi pošto su se i mušterije razbežale. Beli trenutak u svemu – dobro je što i mušterije ne kradu.

Neprijatna: slučajni prolaznik koji se najavio, kako bi mi popravio nešto na računarskom sokoćalu, još brže se odjavio. Pokvario mu se auto, a bandera pored koje je parkiran nema sijalicu. Ako mora da popravlja auto, ne mora i banderu, logično. I njemu preostaje plakanje, ali pošto “muškarci ne plaču” (nikada mi ovo nije bilo jasno) bolje je da se ponaša kao Skarlet O’Hara (Scarlett O’Hara) – misliće o tome sutra. Misliće i da će sutra doći.

13:00

Činilo se da se dan protegao, lenjo se vukla svaka od tri kazaljke. Dan začinjen novim rečima, drugačijim osmesima, nestabilnim, socijalnim ćaskanjima. Začinjen iznenadnim vapajima drugarice Marije (ko kaže da srodna duša mora da ti bude dečko?) da je spasim učmalosti u jednom svetskom ćorsokaku. Rado prihvatam potrebu da mi se pridruži. Traju pripreme oko njenog dolaska.

14:15

Sasvim neočekivano je usledio poziv mamine drugarice iz detinjstva koja živi u Rimu dugi niz godina. Stigla je, i bezobrazno se smejući u telefonsku slušalicu, sve u stilu – baš sam te prenerazila – pitala: “Ko kuva kafu?” I dok su još u vazduhu visila poslednja slova mog spremnog: “Mi naravno, ovde nas ima više i svi navijamo za tebe.” Rimljanka B. stajala je na vratima koja su bila širom otvorena, pozdravljena gostoprimljivim “Upadaj”. Ušla je sa poluosmehom “šta sam sve propustila”, darovima za mene, mog brata i pričama za moju mamu. Nekako je primetila da se i kafa već puši, a pošto se i napolju pušilo (30 i kusur stepeni u plusu) rešismo da topli napitak zamenimo hladnim, pa (zašto da ne?), načesmo pivo. Atipično za mene koja se godinama branim od ovog čudnovatog pića, gorkog ukusa. No, prijalo je. Kao i druženje. Saznah, a da i ne pitah, da su u Italiji starije žene bolje mačke od mlađih, da ona tamo izlazi u bademantilu do prodavnice (nisam uspela da dokučim da li je mislila bukvalno) i da joj nije jasno sređivanje svoje komšinice iz Beograda za prodavnicu, kao i to da renovira kuću na moru i da želi na salaš sa nama pre nego što se vrati u Rim, 20. jula, kako se dogovorila sa suprugom Mariom. Kao da Mario mari. Italija je u finalu Evropskog prvenstva u fudbalu.

slika 12 Krstarenje: Luka broj 2

Ko je rekao salaš? Tike, tačke, nema više vraćke

17:30

Zovem Mudrog Đ. ne bih li otkrila da li ima pomoći mom laptopu. Top sigurno nije, inače ne bih imala muke ravne grčkim finansijskim problemima. Kao da je oduševljen, odgovara: “Super što zoveš. Moja bivša koja se koprca da bude i buduća, ponela je na more moj telefon. Kartica je tu, ali tvoj broj je ostao u telefonu.” Pomislih kako me niko ne pita šta od onog što je moje može da ponese sa sobom. Moje srce, misli, broj telefona.

Prvi tekst iz ovog serijala možete pročitati ovde.


Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.