23:00

Dogodilo se. Posle nekoliko neočekivanih, uzbudljivih, zanimljivih i, pre svega, avanturistički-iskustvenih, a emotivno naglašenih dešavanja koja su ispunila dane uoči plovidbe, digli smo sidra.

00:30 (okolo-naokolo)

Neverovatno! Da kakvim slučajem koristim pero i mastilo, slučajni čitalac bi imao ispred sebe veliku fleku, brljotinu ili nečitko ispisan pasus koji bi, otprilike, svedočio o neopisivom događaju, kom se mora prisustvovati i koji se dešava jednom u životu. Ono što se dogodilo ne mogu da izrazim drugačije: tužno je što niste ja! Svako bira svoj put, svoj način, svog sebe i pored sebe… Žalim, zauzeto je! Mene su već odabrali. Budući da ste ionako malo od svega shvatili, odlazim u san.

slika 159 Krstarenje: Luka broj 1

Prvo pristanište – mirno more

06:00

Jutro je obećavalo. Sve. Mirisalo je na susrete, na dolaske, očekivanja i odlaske. Jedna stara fotografija, koju možda nikada nećete videti, napravljena po povratku sa neopisanog putovanja. Upravo visi u mojoj kabini i na čudan način, igrom svetlosti i senki, govori o meni, danima koje živim. Nalik ovom jutru. Ili je jutro nalik fotografiji?

17:00 (i neki minut)

Kopno?! Ili smo neočekivano brzo plovili ili su se misli razvukle. Zvuk, uzbuđenje, glasovi (spolja). Pomislih da smo otkrili novu Ameriku. Jedan stari moreplovac, verujem i iskusan, reče mi da do sumraka i ako se krećemo po pravim koordinatama, treba da ugledamo svetonik na – ne znam kako se zove – ostrvcetu.

19:00

Uputih se u večernji obilazak. Neuobičajeni su samo oni koji ne liče na prethodnu rečenicu u kojoj svakako ne prepoznajete ništa osim dosade.

20:38

U povratku primetih da nigde nema svetla. Nije bilo ni starog mornara.

08:45

Probudila sam se i sa prvim pogledom pomislila kako na drugim tačkama sveta ljudi već zure u susret novim predelima, licima, mislima. Neka su dobrodošli.

14:30

U međuvremenu smo uplovili u dobro poznatu luku da zadovoljimo osnovne potrebe. Znate već tu potrebu da se urade sve prizemne i svakodnevne stvari, da se obiđu znana mesta na kojima naravno srećete i znana lica, prepričaju novosti, prisete stare vesti (koje samim tim što su stare i nisu vesti već razgovor tipa “znamo se odavno”), telefonira dragim i manje dragim ljudima (oni treći obično vas zovu). Sve to uz nadu da će biti zanimljivo, propraćeno oduševljenjem (pa ovo je tako dobro!) ili čuđenjem (gde smo sad?) ili ošamućenošću (al’ je tempoooo).

22:30

Niz događaja primorava me da se zadržim u luci. Da mislim mogu, ali neću.

23:15

U međuvremenu setih se sna.


Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.

Editors choice