Moja porodica i ja često smo kao vlasnici psa na udaru raznih komentara mrzovoljnih ljudi kojima sve smeta, a naročito mi koji svoje emocije delimo sa jednim, zaboga, psom, što je takvima krajnje nezamislivo. Verovatno zato što oni ni prema ljudima nemaju emocije, a kamoli prema nekoj tamo dlakavoj, prljavoj, smrdljivoj životinji. Uvek se nađe neki pametnjaković, obično predstavnik čistokrvne rase primitivca, da nam ničim izazvan objasni da je bolje šetati dete nego psa, da pas nije ni za stan ni za ulicu i da će nas jednog dana kad mnogo ogladni pojesti. Obično taj neko, nakon što  da svoj sud o rastućem problemu ljubavi između čoveka i psa, ili ne daj bože neke druge životinje, čim odmakne dalje od pogleda počinje da se ponaša baš tako – kao ta životinja koju toliko ne može da podnese.

Baš takve primerke ljudske rase primetićete kako smaknutih pantalona u žbunju na Kalemegdanu bez pardona izbacuju pozamašnu nagaznu minu za koju nisu poneli kesu. Ne verujem ni da će se preterano uzbuditi ako neko zaluta pa ugazi u plodove njihovog minulog rada za koje misle da niko ne zna i da ih niko ne vidi. Sve te zabrinute majke koje sklanjaju svoju decu da ih pas slučajno ne pipne i naglas komentarišu kako oni prljaju i prenose zaraze, često ćete videti kako klincima samo smaknu gaće i u punom parku ih puštaju da piške i kake uz drvo, baš kao što to rade i psi. Jedina razlika je u tome što sam ja kereći izmet dužna da pokupim, a one govanca svojih prinčeva i princeza ne, po sistemu pravićemo se da se nije dogodilo i da niko ništa nije video.

Sta bi bilo kad bismo svi vrsili nuzdu na ulici Kulturo eve me: Ko to kaki tamo gde se ne sme?

Šta bi bilo kad bismo svi vršili nuždu na ulici

Da se razumemo, ni ja nisam pokupila apsolutno svaki izmet koji je moj ljubimac posejao naokolo jer se nekad desi da ne znam gde je pošto ne gledam u njega netremice čekajući da obavi nuždu. Ali upravo zbog toga, ja ne idem okolo i ne zagorčavam život mladim mamama koje deci dozvoljavaju da ponekad stanu uz drvo, a ni “finoj gospodi” kojima guzica seva iz žbunja onda kada misle da ih niko ne gleda. A možda bi zaista trebalo da počnem jer neko ko se ponaša kao životinja, ne može sebe nazivati čovekom, a posebno ne čovekom koji ima pravo da bilo šta zameri životinjama.

Ja ne tražim nikome da voli mog psa niti da razume moju neizmernu ljubav prema životinjama uopšte. Niti tražim da svog psa vodam po kućama, restoranima, javnom gradskom prevozu ili pozorištima. Jedino što tražim i očekujem od svojih sugrađana je malo tolerancije i mirnu šetnju po zajedničkom prostoru tako da jedni druge ne ugrožavamo, što podrazumeva da kučkari skupljaju za svojim psima i vaspitavaju ih, a ljudi da se nauče da osnovnim pravilima života u urbanoj sredini i da prestanu da izbegavaju javni toalet.

Kad ne budem preskakala ljudski i pseći izmet po ulicama Beograda i prestala da hvatam gospođe koje trpaju kese za pseći izmet u džepove jer su odlične za zamrzivač, znaću da smo napravili neki pomak.

Za sve treba da vaze ista pravila ponasanja Kulturo eve me: Ko to kaki tamo gde se ne sme?

Za sve treba da važe ista pravila ponašanja

Na kraju krajeva, ja ću sa svojim psom izaći na kraj, jer za razliku od mnogih koje sam imala prilike da sretnem, on je voljan da nešto nauči, a takva je rasa da ni ne laje. A vi? Da li ste voljni da nešto naučite? A da prestanete da lajete?

Izvori fotografija: arhitekturabezbeograda.wordpress.com, vibrantsignificance.wordpress.com, rachelleb.com


Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.

Editors choice