Stefani Džoen Anđelina Germanota rođena je u Njujorku ’86-e godine prošlog veka, ili kako je i sama otpevala jedne večeri na SNL: “Born in New York, in Lenox Hill of ’86 / Cheered for the Yankees with my dad in Section 6. / And after traveling, just dancing round the world / I still prefer a beer and whiskey with my friends on Rivington street.”

Dakle, živeći jedan naizgled normalan život u okviru italijanske porodice u Americi, krenula je na studije koje je napustila zbog želje da okuša sreću u muzičkoj industriji. Iznajmila je najjeftiniji stan koji je mogla da nađe u Njujorku i jela, kako je sama rekla, bukvalno đubre sve dok nije naterala muzičke producente da je čuju. A onda… onda je zvezda rođena.

Lejdi GaGa je umetničko ime koje svoje korene vuče iz dadaizma, specifičnog književno-umetničkog pokreta iz ranih 1900.-tih, a koji je formiran po onomatopeji dečijeg tepanja: ga ga.

E sad, trebalo bi da vam ovo objasni sve, ako znate na šta mislim. Ako ne znate, podsetiću vas bar na ono najskorije: 8 MTV video nagrada, a od kojih je jednu preuzela sa sve KRME-nadlom na glavi. Oooo da! Treš, skandal, neukus?! Think again, možda je sve to samo vaša projekcija! Ako razmislimo malo, nije li stejtment na mestu? Ne oseća li se svaka zvezda kao komad mesa? Nije li ona upravo to paparacima, velikim producentima, svima onima koji ne znaju šta se krije iza svake muzičke ikone danas POPularno zvane – POP zvezdom? E pa to im je i dala– veliki komad mesa došao je da uzme svojih 8 nagrada– čak joj je Šer pridržala i tašnu, i to u kostimu koji je nosila još kad je Lady GaGa bila tek baby GaGa – što me navodi na digresiju.

Dakle, osam MTV video nagrada, više nego Šer ili Madona,  koje su 30 godina duže na sceni od Gage. Sad, pošto svi toliko vole poređenja na tu temu, hajde da poredimo, ali ovog puta fer. Setićemo se Madone, te čuvene “material girl”,  koja je sada pred penzijom – počela je sa upola manje talenta nego Lejdi Gaga, podjednako eklektična, balansirajući između pevanja i stila Sindi Loper i ostalih diva svog vremena i čak upola manje skandalozna i– uspela je. Pa da završimo onda sa pričom na tu temu, kako smo i počeli. Čekaćemo i videćemo. Što se mene tiče, rispekt za Lejdi Gagu koja svaki dan čini da se svaki frik na svetu oseća prihvaćeno, zato što daje mogućnost da svaki andregraund na trenutak bude i mejnstrim, a da pritom zadrži sve autentične andregraund elemente, zato što pomera granice od penzionerke u ego tripu koja skače (svaka čast, Madona je uvek odlično igrala, ali uostalom, prosto se time i bavila kao džez balerina) i njače (ja bar to “pevanje” ne mogu da slušam više!) do jednog novog koncepta, neodadaizma, liberalizma u ruhu nihilizma (a kako drugačije, pitao bi se i Niče!) ali mi to i dalje zovemo POP – zato što prosto jeste POPularno živeti tako danas, konceptualno egzistencijalistički, svako kako ume i želi – a ona će nas naučiti kako.

Živela nju vejv diva, živela Lejdi Gaga koja nas je naučila da se sakrijemo iza tog pokeraškog, šmekerskog izraza lica otkrivajući ipak sve što jesmo, pa, ma gde da je njen koncept umetnosti odvede, oči sveta biće usmerene baš tu. I neka zvezda završi, kako je završila nastup te večeri na Saturday night live: “I was just a waitress on Cornelia, now I’m living my dreams, baby, singing ’bout my poker face.”


Tomislav Milić je Beograđanin, student i filozof. Trenutno istražuje i prenosi gradska dešavanja kao autor i voditelj emisije CITY na RTV Pink.

Editors choice