Prelazeći svakodnevne putanje, birate li staze po lepoti? Ako do jednog mesta stižete za deset minuta jednim putem sa koga ne dižete pogled, jer ne želite da gledate bedan prizor, a drugim, koji vodi kroz park, treba vam duplo više vremena, koji put češće birate?

Naravno, zavisi koliko žurite, ali pre svega zavisi od vaše osetljivosti na lepotu koja se nudi vašem pogledu.

Ponekad volim da prolazim tesnim ulicama i gledam svetla u prozorima, hvatajući deliće kućnih prizora koji se ukazuju iza poluspuštenih roletni i razmaknutih zavesa. Uvek se pitam kako se osećaju ljudi koji žive unutra. Kako su se ušuškali i u čemu uživaju. Žuta, narandžasta i crvenkasta indirektna svetla, koja prave velike meke senke, ukazuju na senzualnost i kreativnost, privlače me i osećam srodnost i simpatiju prema ljudima koji vole takvu atmosferu. To je lepota koja me privlači.

1131 Lepota u prolazu

Kad na trenutak uočim bleštavu svetlost velikih lustera, ne želim da racionališem o tome koliko pristaju veličini soba koje osvetljavaju, jer to ne mogu da vidim. Ono što vidim dok osmehnuta nastavljam do sledećeg svetla koje će mi iz nečijeg prozora dobaciti nekoliko reči iz priče koja se živi unutra, jeste svetlucavi skup pod raskošnim osvetljenjem, valceri, smeh, zveckavi kristal i ustreptala srca pod svilom i čipkom.

Noćna staza me ponekad vodi među osvetljene prozore koji mi greju srce mojim sopstvenim pričama. Ne voajerišem, ne zavidim, ne žudim, nisam čak ni radoznala, samo se osećam kao da hodam cvetnom baštom i ne mogu da ne osetim bogatstvo raznih mirisa koji me zanose. Možda životi ljudi iza prozora nemaju nikakve veze sa slikama u mojoj glavi, ali ono što kroz ta svetla dospeva do mojih misli, stvara tu vezu. Možda bi im bilo drago da znaju kako se neko osmehuje u prolazu, zbog svetlosti iz njihovih života. A možda bi im smetalo što neko zaviruje, makar samo kroz sopstvenu maštu.

Nekih dana, staza me vodi daleko od ljudi. Nisu mi dovoljna domaća svetla ljudske sudbine, pa gledam u zvezde. Dobro je i tmurno noćno nebo, sa oblacima malo tamnijim od mraka.

Volim da osećam koliko sam mala, krhka, prolazna, anonimna, jer tako mi je kristalno jasno da je moj život meni najvažniji, da je apsolutno čudesno što mi u tom trenutku kuca srce, a pluća zajedno sa vazduhom udišu i to beskrajno ravnodušno nebo, koje ne zna ništa o meni, a toliko mi daje.

To je toliko lepo i potresno, da je čudo što ne klečim, nego samo nastavljam da koračam.

Danju žurim. Koristim najbrže staze. Tamo gde znam da ima lepote u oblicima i bojama podižem glavu i gledam okolo, upijam utiske iz izloga i lica prolaznika. Poneko mi se nasmeši, ili mi uzvrati pogled.

Kroz deonice koje me povređuju neskladom, rugobom, nemarom, nakaznošću, žurim još više i ne podižem glavu. Pa se osetim izgubljeno, zabrinuto, beznadežno, zaraženo tom lošom energijom kroz koju se probijam.

Zaboravim gde sam i ko sam pod zvezdama. Prenem se, stanem i pogledam oko sebe. Staklo i metal, poput svemirskih brodova u sukobu sa ciglama koje sa starinskih zgrada štrče kao rebra koja su nekada bila vitkost lepotice, a sada su samo mršavi kostur.

Bolno je gledati. Potražim utehu u staklima izloga i pronađem je.

Vidim svoj odraz, odahnem i nastavim da hodam.

Ukorak sa sobom u izlozima.

Ponekad je i po čitavih sto koraka to jedina lepota koju vidim.

Zato je važno voleti svoju lepotu. Makar u prolazu.

Izvor fotografija: podlupom.com, rapgenius.com


Aleksina Đorđević

Editors choice