Francuska književnost odjekuje romantičarskom silinom stvaraoca kao što je bio Viktor Igo (Victor Hugo). Rođen je 26. februara 1802. godine u Bezansonu i u svojoj rodnoj Francuskoj ostavio je neizbrisive tragove poetskog, ali i političkog angažmana. Slava i priznanja veoma su rano pristigli na vrata stvaralaštva Viktora Igoa. Njegov darovit književni rad primećen je od strane najviših članova Francuske akademije, a već u osamnaestoj godini biva proglašen za člana Akademije u Tuluzu. Pisanom rečju koja je plenila svojom brilijantnošću uspeo je da dopre do širokih narodnih masa, ali i do elitnih grupa svoga doba. Uz pomen njegovog imena, odjekuje sloboda!
Njegov dug život bio je protkan slavom, uspehom, pohvalama, ali i oštrim kritikama, revolucionarskim preokretima, vernošću idejama koje su za njega bile svete do samog kraja. Već u najranijem dobu imao je jasnu predstavu o tome ko će biti i šta želi. Postavio je pred dečaka visoke ciljeve postojanja, a proces odrastanja velikog uma 19. veka bio je pod budnim okom majke Sofi (Sophie Trébuchet), koja je imala najjači uticaj na Viktora.
Bio je neustrašiv borac za slobodu i mir, njegovi “Jadnici” (Les Misérables) vekovima su u samom vrhu preporuka za čitanje, štivo života koje niko ne sme da zaobiđe.
Ljubavni život, čoveka koji je svojim radom dosegao granice priznatosti kako u Francuskoj, tako i u svetu, ostao je u malom kutku, da se razmnožava i kreira mit o čoveku koji je imao čak petoro dece. Poznato je da se oženio Adelom Fuše (Adéle Foucher) 2. oktobra 1822. godine, a nakon dve godine dobili su prvo dete, kćerku Leopoldinu (Léopoldine).
Prva ljubav je i velika i mala
Njegov slobodarski duh i buntovništvo doveli su ga u sukob sa moćnicima, koji nalažu da bude proteran iz zemlje, u koju se vraća nakon devetnaest godina kao heroj, idol naroda u kome gledaju veličinu proroka. “Zvona Bogorodičine crkve” (Notre Dame de Paris) odjekuju svom silinom sa polica istorije, postoji stav da to delo zaslepljuje svojom raskošnošću, a njegov Kvazimodo i ciganka Esmeralda još uvek trčkaraju i pišu svoju zagonetnu igru katedralom Notrdam.
Poslednjim kapima mastila završio je poslednje redove romana 14. januara 1831. Radeći tako silovito i munjevito, on je za četiri i po meseca napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih dela – “Zvona Bogorodičine crkve”.
O ljubavi je napisao: “Prva ljubav je veoma velika i veoma mala.”
Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.
Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje.
Suze smiluju.
Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.
Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neodrediv.
Uprkos svetlucavim trenucima uspeha, Viktor Igo, doživeo je veliku porodičnu tragediju, kćerka Leopoldina, utopila se u jednoj brodskoj nesreći, druga je završila u ludnici, a doživeo je i gubitak dva sina. Ostao je bez supruge 1868. godine, nakon političkog poraza preživeo je i moždani udar, zdravlje mi je bilo sve narušenije. Čak je i njegova ljubavnica Žilijet Drue (Juliette Drouet), preminula u tom crnom nizu gubitaka. Preminuo je u 83. godini, 22. maja 1885. godine. Ispraćen je baš onako kako je i zaslužio uz sve počasti i veliku žalost javnosti što je izgubila stvaraoca kao što je bio Viktor Igo.
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi svetskih pisaca” možete pročitati ovde.
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
