Pena se prelivala niz ivice kade. Iz oblaka raznobojnih mehurića sevnula je stražnjica. Podmorničasto je osmatrala površinu vode i ubrzo potom zaronila. Čvrstoguzje ostrva koje se načas ukazalo, odavalo je muškarca. Sačekaćemo da završi brčkanije i istupi iz sapunjastog šnenoklizma.

– Hajde, uskači! Šta čekaš? – smejala se plivačica.
Spustio sam noge u hladnu vodu i osmehnuo se.
– Ih, al’ si neki! – frktala je.
Mahnuo sam joj svežnjem papira koje sam joj doneo.
– Pusti to sad, voda je predivna! – praćaknula se i zaronila.

Oprezno sam stupio u mehur. Zidovi su se lelujali prelamajući žutilo i narandžastilo. Koraci su mi propadali dok se nisam privikao na želatinastost poda. Dolebdela je iz susednog mehura i raširila ruke.

– Pa? Šta kažeš? – ozareno je pitala.
– Nije loše. Malo klizavo, ali bolje je nego puding u koji si me zvala prošle nedelje.
– Mani puding, ovo je prava stvar.
– Stvarno? Mislio sam da je sladoled?
– Samo kritikuješ, uopšte ne umeš da se opustiš! – rekla je i iz džepa izvadila tri kilograma jabuka, sedam torti, pet tepsija baklava, osam i po gibanica i četvrtinu lubenice.
– Šta ti je sad, pa to? – upitao sam zapanjen.
– Fantastika!

Uhvatila me je za ruku. Pogledao sam je i spustio sekiru. Tražila je milost. Odmahnuo sam i zamahnuo snažno. Oštrica je isekla hartiju i slova su procurela na travu. Podmetnuo sam koficu i zahvatio drugi mlaz. Sevnula je besno i gromovito oćutala. Nije mogla dugo da izdrži u durenju. Zatekla me je kako ližem reči i pljuckam košpice. Prišla je i spustila prste u kačicu. Tromo kao med, niz šaku su joj se slivale hiperbole, nabrajanja, inverzije, kovanice i novanice.

– Šta ti je to?
– Pa, nove reči!

Gondola uspinjače nosila me je na vrh planine. Ispod stopala belasao se šlag. Padina je bila pokrivena leskanjem slatkog krema. Skijaši su cičali od zadovoljstva, krivudajući niz beličaste obronke. Žičara me je ispljunula na poslednjoj stanici. Dočekala me je u crnom kompletu i pružila mi tvrdo ukoričenu omotnicu. Otvorio sam je i prelistao uklještene papire.

– Koliko vidim, nedostaje vam polovina? – tik iza šlagom prelivenog prevoja spuštao se strm odsek.
– Varate se! – odsečno je odgovorila.
– U stavci “A” piše, “…planina od šlaga, komada jedan…” Ovde vidim samo jednu stazu, sa druge je litica.
– I to je deo planine. Stena uvek ima dva kraja.
– Da, ali po zakonu o uređenju planinskog prostora, dužni ste da sagradite bar još jedan obronak od mramornog testa. Složićete se da je litica ipak radikalno rešenje?
– Zakon? Koji član? – podigla je obrvicu.
– Dobro, istina zakon izričito ne pominje vrstu testa, ali pravilo je…
– Pravilo? – koraknula je ka meni.
– Hm, više običaj nego pravilo…
– Običaj? – zaljubičastile su joj se oči.
Slegnuo sam ramenima i pokazao joj stavku “A” pod “…planina od šlaga, komada jedan”.
– Znate šta, mladiću! Možda vi imate vremena za gubljenje, ali mene čekaju dva ostrva, sedam pećina, dvanaest pustinja i zemljouz! – zarumenela se kao jastog i pokušala da me gurne niz provaliju.
– Dogovorićemo se ovako – rekao sam i za svaki slučaj koraknuo ka bezbednijem položaju – Sagradićete ostatak planine, a ja ću vam javiti kad onaj muškarac izađe iz kade, može?

Rundavi tur završio je brčkanje. Vazdigao se iz uspenušane vode. Pre nego što se paperjasto, dugom prošarano, mehuravilo raspuklo, peškir je prekrio landarave delove anatomije. Stopala su kročila u sede sandale – bele kao gospodinov brk, uvis zašiljen. Koščatim prstima prešao je preko aristokratski srebrnkaste kose i zalizano je podkonačio. Ispružio je vretenastu ruku borca floretom i naklonio se:

– Baron Filip Fon Majhsner, vama na usluzi!


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice